Истражни затвори у Европи – месецима без пресуде

Окружни суд у Берлину, април 2021. Деветнаестогодишњак пред судом за прекршаје. Младић је бескућник и испоставило се да је зависник од кристал-мета. Спава по железничким станицама у Берлину.

Те информације су довољне да судија одлучи: Оптужени неће бити пуштен данас. Не зато што је крив за крађу два парфема "Живот је леп" (La vie est belle) фирме "Ланком", због којих га је полиција ухапсила дан раније, а што ће се тек касније испитивати на суђењу, већ да судија буде сигуран да оптужени неће побећи и да ће бити на располагању када суд жели да дође до њега.

Варијације оваквог случаја, које адвокат и новинар Ронен Штајнке описује у својој књизи "Нису сви једнаки пред законом", дешавају се на хиљаде пута годишње. Чињеница јесте да само око три одсто особа оптужених за неки злочин заврши у истражном затвору, али чињеница је и да је скоро 100.000 људи у Европској унији у затвору без правоснажне пресуде. Сваки пети – 12.000 их је само у Немачкој – сматра се невиним, али и даље седи у затвору.

У другим земљама ЕУ број притворених чак је и већи него у Немачкој. А боравак у истражном затвору траје месецима, у појединим земљама у просеку више од годину дана, пре него што уопште дође до процеса.

У многим земљама постоје одређене групе које се посебно често затварају. Према криминалистичкој статистици, 60 одсто притворених су странци. Међу свим оптуженима их је пак само 30 одсто – дакле, странци се приводе много чешће него Немци. Статистика је неумољива, па је занимљиво поменути и да у општој популацији странци чине само 12 процената. Осим тога, како показује једно истраживање, већина притворених је незапослена, а око половина су бескућници.

Већина притвореника оптужена је за лакша кривична дела

Kристин Моргенштерн, професорка кривичног права и родних студија на Слободном универзитету у Берлину, у свом научном раду бавила се истражним затворима у Европи. Показало се да је више од трећине свих људи у истражним затворима у Немачкој оптужено за крађе, обично за лакша кривична дела. "Већином се ради о крађи флаше алкохола, конзерви енергетског пића или кафи, месној салати или конзерви сардина."

Истраживања притом показују да то није само немачки проблем. "Пронашли смо сличан образац и у другим европским земљама у којима смо спроводили истраживања", каже Моргенштерн. "Чак и у земљама с либералнијом политиком."

Да би одлучиле да ли ће некога да затворе, судије морају да одмере следеће: ако особа буде пуштена, да ли ће она манипулисати доказима, застрашивати сведоке или побећи од кривичног гоњења? У 95 одсто случајева у Немачкој, судије као главни разлог за наводе ризик од бекства.

Теоретски гледано, судије би требало да донесу одлуку на основу конкретних доказа у појединачном случају. Међутим, реалност је често другачија, каже адвокаткиња за кривична дела Лара Волф. "Затварају људе на основу осећаја, претпоставки, свакодневних теорија." Њена докторска теза је једна од ретких студија о опасности од бекства у којој се, на основу емпиријских истраживања, показује који лични фактори утичу на то да ли ће неко да побегне од кривичног гоњења.

Већа је вероватноћа да ће људи из маргинализованих група бити затворени

У недостатку конкретних истраживања, а према подацима Ларе Волф, судије формирају сопствене теорије на основу личних искустава. И предрасуда. Референтна правна литература и разговори са судијама показују да се контакти у иностранству, на пример, генерално сматрају погодним за бекство. Kао и бескућништво, незапосленост и лоше образовање. Стабилан посао, добро образовање и личне везе, с друге стране, тумаче се позитивно, односно као нешто што људе спречава да побегну. Све до касних 1980-их, неке судије су и даље сматрале да хомосексуалне везе само у изузетним случајевима смањују ризик од бекства, пошто су процењивали да су оне обично мање обавезујуће од хетеросексуалних. Резултат: већа је вероватноћа да ће групе које су већ маргинализоване пре завршити у истражном затвору до почетка суђења.

Волфова је анализирала 169 случајева у Немачкој у којима је суд одлучио да постоји опасност од бекства, али су особе пуштене на слободу из процедуралних разлога. Само 14 од 169 особа умакло је правди, сви остали су се уредно појавили на рочишту. "Била сам изненађена јасноћом резултата", каже правница Волф.

Ни Немачко удружење судија, ни Одељење за правосуђе, различитост и борбу против дискриминације Сената Берлина нису желели да на питање DW коментаришу резултате студије.

Не треба заборавити ни то колико су често веома тешки услови у истражном притвору: људи углавном проводе 23 сата дневно у својој ћелији, без контакта са спољним светом и без икаквих активности. Мере ресоцијализације, као што су радни или социјални програми, нису доступни онима за које се још увек сматра да су невини, објашњава професорка кривичног права Kристин Моргенштерн. Томе се може додати и шокантно искуство да су истргнути из свакодневног живота, без јасне идеје како даље. Моргенштерн из свог истраживања зна: "То је веома непријатна, нестабилна, застрашујућа, лична ситуација."

Готово половина поступака завршава се без затвора

А то може и да се отегне. Више од половине притвореника у притвору проведе три месеца или више.

Притом немачки закон изричито прописује да трајање истражног притвора мора бити сразмерно могућој казни, јер у коначну казну урачунаће се и време проведено у истражном затвору.

Међутим, у скоро половини свих случајева поступак се завршава без затворске казне. Статистика тужилаштва показује да је скоро 30 одсто свих притворених пуштено на слободу након поступка и одређена им је условна казна, десет одсто добија новчану казну, а осам процената се ослобађа, извлачи са другим мерама или се случај обуставља.

Пренатрпани затвори

Велики број притвореника у великој мери доприноси пренатрпаности затвора. У једној од три европске земље у затворима има више притворених, него што званични капацитети дозвољавају. То је било посебно проблематично током пандемије короне: скучени смештај и лоши хигијенски услови затворе чине идеалним леглом за болести, као што су оне које узрокује корона-вирус, показало је истраживање ДW.

Kада би сви притвореници били пуштени на слободу, затвори у готово свим земљама ЕУ одједном више не би били претрпани.

Чак и ако ће истражни затвори и даље бити неопходни у неким случајевима. Ако би мање људи било затворено пре суђења, то би растеретило пренатрпане затворе. И људе који су тамо притворени.

Уредили: Петер Хиле, Ђана Грин

Овај пројекат је заједничко истраживање у оквиру "European Data Journalism Network".

Управљање пројектом: Civio

Сарадници: Deutsche Welle, Divergente, El Confidencial, EURologus, OBCT, BoxEypon