Насиље над мушкарцима – невидљиви проблем Европе

Циљеви за одрживи развој Агенде 2030 Уједињених нација мером 5.2 укључили су "елиминацију свих врста насиља према женама у јавном и приватном животу, укључујући и сексуалну трговину и све друге врсте искоришћавања", а да притом нису поменути мушкарци као жртве.

Без обзира на то, само подаци Истата (Завод за статистику) у Италији из 2018. године показују да је, у периоду 2015–2016, 3.754.000 мушкараца било жртва насиља (укупно 18,8 одсто). Тај број је мањи него када је о женама реч, али је проблем на који свакако треба обратити пажњу.

Жртава сексуалног насиља међу мушкарцима млађим од 18 година било је 435.000, дакле два одсто. Тај број је, могуће, много већи јер мушкарци из поноса, а и зато што мисле да им се неће веровати, не пријављују насиље. Они чак не желе ни да говоре о томе због срамоте, предрасуда, табуа, стереотипа.

Пре неколико година је у Катанији настала организација АВУ (Удружење за борбу против насиља над мушкарцима) коју је основало двоје адвоката док је 2013. настала Анкyра, удружење које даје подршку супрузима, момцима, очевима који су жртве насиља.

Мушкарци су жртве и жена и других мушкараца. Наиме, истраживање "Страуса" је још пре десет година показало да је насиље жена над мушкарцима више индиректно, психолошко, да оне изолују партнера од друштвеног живота, док је насиље мушкараца над другим мушкарцима више физичког карактера.

Насиље над мушкарцима у породичном кругу

Истраживање Универзитета у Цириху (ZHAW) показало је како је у великом порасту насиље над мушкарцима у породичном окружењу, нарочито током пандемије и након ње.

Овај феномен је посебно уочен међу младим паровима испод 36 година, објаснио је аутор истраживања Дирк Бејер, али се шири и на оне других годишта. Осам процената мушкараца рекло да их је партнерка нападала и физички, што је за 50 одсто више него што су показала истраживања из 2018. године.

Бејер такође додаје да га то не изненађује. Они који раде у сектору који се бави насиљем увиђају да су, нарочито током пандемије, очеви и брачни супружници били ти који су тражили помоћ, јер нису знали коме да се обрате с обзиром на срамоту коју су осећали, јер је нешто такво и даље табу у данашњем друштву у коме се жена и даље сматра слабијим полом, те је незамисливо да може да буде агресивна према мушкарцу.

Ипак, мушкарци трпе различите форме насиља: вербално насиље, прогањање, физичку агресију. По истраживању Универзитета у Сијени, више од половине испитаника је трпело гурање, гребање, чупање косе, било погођено тешким предметима, ударима струје, доживело да им прсте приклеште вратима или је доживело сексуално насиље.

Још једна форма насиља над мушкарцима је насиље у оквиру породице: све је више мушкараца који пријављују насиље почињено на разне начине.

И Светска здравствена организација је дефинисала породично насиље као насиље извршено над партнером, без обзира на пол починиоца. Повећање породичног насиља над мушкарцима је један од колатералних ефеката изолације за време пандемије, не само у Италији.

У Немачкој је 2020. године помоћ затражило више од 2.000 људи. Једно истраживање у тој земљи показало је да је сваки десети мушкарац био жртва физичког насиља, док је један од четири мушкарца жртва психолошког насиља за шта је одговоран партнер.

Насиље над мушкарцима је много раширенији феномен него што се мисли, и потребно је обратити пажњу на ову појаву и третирати је као и свако друго насиље. Вилијама Пецула је бивша девојка полила киселином и заувек му уништила лице. А он није једина жртва те врсте насиља (поливања киселином) у Италији, које је починила бивша партнерка.

Истраживања током година

Података о насиљу над мушкарцима је мало. Подаци Википедије показују да је још пре десет година (2012), доцент форензичке медицине Пасквале Г. Макри урадио истраживање које је укључило 1.058 мушкараца између 18 и 70 година који су у телефонском интервјуу изјавили да су били жртве насиља од жена. Њих 24,3 одсто доживело је физичко малтретирање, 18,7 одсто сексуално малтретирање, 29,7 одсто психолошко насиље а 12,3 одсто прогањање.

Године 2015, истраживање Европске уније под називом Daphne III међу младима између 14 и 17 година показало је да је 9–25 одсто младића било жртва сексуалног насиља.

ИПВ (Intimate Partner Violence) подразумева серију агресивног понашања које укључује физичке повреде, психолошко малтретирање, сексуално насиље, друштвену изолацију, претње, прогањање, чиме се покушава преузети контрола над другом особом.

И мада је и даље мало истраживања на ову тему, национална институција која се бави породичним насиљем у Италији, анализирајући само податке из Вероне показала је да је насиље трпело 64,8 одсто жена и 33,9 одсто мушкараца. У 30 одсто случајева насиље је било реципрочно. Нажалост, мушкарцима је тешко и да себи признају да су жртве ИПВ-ја и остају у насилној вези из разних разлога: страх да ће их жена удаљити од деце јер је то и једна од њихових најчешћих претњи.

Социолог Сузан Стајнмец је још 1978. године овај феномен назвала Bettered Husband Syndrome, указујући на мушкарце који су жртве економског, физичког и психолошког насиља за шта је одговорна супруга или партнерка.

Жене се служе разним психолошким изнуђивањима, попут лажних оптужни да је супруг малтретирао децу не би ли на тај начин добиле старатељство над њима које ће искључити оца.

Једно америчко истраживање (Hines) а које преноси Удружење Анкyра, показује да је претња супруге да ће одвести дете искоришћена у 67,3 одсто случајева насиља над мушкарцима. У том случају деца су инструментализована да би се заплашио и повредио партнер. Многе такве супруге пате од Медејиног (Medea syndrome) или Минхаузеновог синдрома (Munchausen syndrome).

Медејин синдром

Минхаузенов синдром

Особе које болују од овог синдрома често се праве да су болесне, не би ли на тај начин изазвале емпатију и пажњу људи око себе, и то врло често преко детета. Мајка пружа претерану пажњу и бригу, тј. измишља симптоме које деца немају или им оне саме проузрокују повреде и ране дајући им токсичне материје или их на други начин подвргавајући интервенцијама које им шкоде.

По објашњењу Meadowe, болест детета (у овом случају непостојећа) уједињује партнере на штету детета. Овај синдром је најчешћи код жена које нису класификоване као психијатријски случајеви већ као особе које имају поремећај личности.

На овај начин жене скрећу пажњу на себе, на "болесно" дете, желећи да на тај начин добију нешто, најчешће пажњу која им недостаје.

Мушкарци не пријављују насиље

Највећи проблем је што мушкарци не пријављују насиље. Патријархално васпитање доводи до зачараног круга: што мање мушкарци пријављују проблем, све више се друштво удаљава од овог феномена и не обраћа пажњу на њега.

Не тако ретко, дешава се да мушкарци нису схваћени озбиљно (Туче те жена?! Ма заиста?!) јер су и они жртве патријархалног система који и доводи до убистава жена (феминицида).

Важно је нагласити да борба против насиља над мушкарцима и она против насиља над женама нису конкуренција једна другој. Изношење на површину насиља над мушкарцима не негира постојање врло озбиљног проблема насиља над женама. Ипак, реч је о два феномена који се разликују и потребно им је приступити на другачији начин.

Често се могу чути оптужбе да се покрети жена које се боре против насиља не баве и мушкарцима жртвама насиља. Ипак, битно је схватити да је нормално што се жене буне и боре против онога што им се дешава, што то јавно исказују, што не значи да и мушкарци не могу да се боре за своја права. Потребно је остварити сарадњу која ће довести до заједничког циља, а не такмичити се у непостојећој трци ко пати више и ко је већа жртва.

Случај Амбер Херд и Џонија Депа

Као и сваки догађај који доживи светску популарност, суђење чији су протагонисти били глумци Амбер Херд и Џони Деп поделило је јавност да навија за једну или за другу страну: за Депа јер је "немогуће је да буде насилан", или за Амбер јер је "немогуће да мушкарца туче жена, а да он то трпи".

Међутим, насиље није само физичко. Психолошко насиље је подмукло и може бити још страшније, јер је жртви тешко да га примети и призна.

И насиље над мушкарцима постоји, али је мање уочљиво – они се сматрају јачим полом, мање "осетљивим" и "рањивим" и друштву је тешко да их замисле као жртве.

У случају Амбер и Џонија, она је изгубила спор јер је лажно оптужила Депа за насиље, што свакако не помаже кредибилитету жена које ће у будућности потражити помоћ јер су, заиста, жртве насиља.