Оболело здравство Италије – пацијенти принуђени да се одрекну лечења

Здравствени систем Италије не цвета! Наиме, "Активно грађанство" је у свом најновијем извештају изнело податке о здравству о којима народ говори свакодневно: листе чекања на прегледе су дуже и од годину дана, без обзира на хитност случаја, па болесни морају да иду у скупе приватне клинике.

Због тога једна од десет особа мора да се одрекне лечења. На мамографију се чека и до две године, годину дана на ултразвук, скенер или ортопедску хируршку интервенцију.

Што се онколошких прегледа тиче, здравство касни у скоро свим деловима Италије. Проблем се појавио и пре пандемије.

Колико је крива пандемија

Удружење "Активно грађанство" сваке године у извештају објављује податке о стању у италијанском здравству. Извештајем су обухваћене и услуге "PiT Salute" (Пројекат интегрисане заштите здравља), али и остале жалбе оболелих које неретко завршавају на суду.

Прошле године суду се обратило скоро 14.000 грађана. У извештају се наводи да је протеклих година здравство било паралисано због епидемије ковида 19, па су пацијенти оболели од других болести гурнути у други план, тј. њихово лечење је одложено.

Неколико милиона прегледа, операција и осталих здравствених услуга остало је у сенци пандемије.

Бесконачне листе чекања

Од свих жалби, 72 одсто тиче се изузетно дугачких листа чекања на специјалистичке прегледе, 53,1 одсто на хируршке интервенције и дијагностичке прегледе, 51 одсто се тиче контролних прегледа, а 46,9 одсто првих специјалистичких прегледа.

Након тога, на листи чекања су рехабилитација (32,7 одсто), лежање на одељењу (30,6 одсто), лечење у кућним условима (26,5 одсто) као и кућна рехабилитација (24,4 одсто).

Центар за координацију удружења за заштиту амбијента и права корисника (CODACONS) у свом извештају каже да се то, понекад и вишегодишње, чекање може решити одласком у приватне домове здравља, али то изискује велика новчана улагања.

Иако закон предвиђа да се пацијентима мора гарантовати максимално 30 дана за специјалистичке прегледе и 60 дана за дијагностичке, као и да пацијент може да тражи преглед код приватника по цени партиципације, то је у пракси тешко изводљиво. Не би требало да постоје ни листе чекања за теже болести, али то није тако.

Из Кодаконса упозоравају да је то стара бољка италијанског здравства и да је епидемија само изнела на површину већ постојеће проблеме: мало запослених, недовољно улагање у здравство. А пошто су током епидемије "замрзнути" сви "неесенцијални" прегледи, листе чекања су данас предуге.

Иако је удружење потрошача издало и брошуру у којој је грађанима до детаља објашњено шта могу да очекују и ураде да се побољша здравство у Италији, италијанска бирократија, која је то смислила, наставља да за све криви ситуацију са короном.

Како функционише здравство у Италији

У Италији постоји Servizio sanitario nazionale (SSN) – јавно здравство са својим регионалним центрима. Влада је та која управља буџетом за здравство на нивоу земље и гарантује здравствену заштиту и Италијанима и странцима који легално живе у тој земљи.

SSN у Италији гарантује здравствену заштиту која је у највећем броју случајева бесплатна, као и бесплатно лечење особама које болују од хроничних болести. С друге стране, грађани плаћају партиципацију за специјалистичке и дијагностичке прегледе, лабораторијске анализе, али не плаћају за хитне интервенције и бањско лечење.

За пацијенте који се лече од хроничних болести, ретких обољења, дијабетеса, кардиопатија, инвалидитета, рано откривених тумора, за труднице, за тестирање на ХИВ није потребна партиципација.

Партиципација се не плаћа ни код лекара опште праксе, приликом дијагностичких прегледа, скрининга односно раног откривања болести и њихове превенције или у случају заштите становништва као што је био случај за време пандемије.

Затим за лечење у болницама или центрима за рехабилитацију, у случају посебног начина исхране тешких пацијената као и дијабетичара, те особа које нису толерантне на глутен, за колица, протезе и сва друга помагала за особе са инвалидитетом.

Годишње се у Италији обави више од 55 милиона прегледа, од чега више од пола у приватним домовима здравља. Иако је, према истраживању Светске здравствене организације, италијански здравствени систем један од најбољих на свету, ипак није у стању да се избори с предугим листама чекања.

Зато Италијани одлазе у приватне домове здраваља као и на клинике које имају споразум са јавним здравством.

Италија је због економске кризе, између 2008. и 2013. године смањила улагања у здравство.

У Италији, према подацима ОCSЕ-а, годишњи трошак за лечење износи 2.473 евра по становнику, што је знатно мање него у Француској (3.644 евра) и Немачкој (4.504 евра) и по тим подацима Италија је испод средње вредности (2.473 наспрам 2.572 евра).

Између јавног и приватног лечења, здравствени трошак је око 8,7 одсто бруто друштвеног производа.

За магнетну резонанцу у Италији можете потрошити од 30 до 50 евра у зависности који део тела се снима, а та цена у приватном сектору може да пређе и 1.500 евра.

Ултразвук абдомена се плаћа од 35 до 250 евра.

Истраживања показују да су најбољи здравствени системи на северу земље, где су и цене највише, док су најгори на југу, где су опет цене доста ниже. Сајт под називом Приватно здравство показује све цене у приватном сектору и разлике између региона у Италији.

Здравство у остатку света

Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), здравствени системи у Италији, Шпанији и Француској су бољи него у другим европским земљама.

Што се Скандинавије тиче, на првом месту је Норвешка. У земљама Латинске Америке предњаче Колумбија, Чиле, Костарика и Куба, а у азијским Сингапур и Јапан. У Африци и земљама Блиског истока издвајају се Оман, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Мароко.

Колико кошта здравство у Европи и остатку света

На првом месту по ценама је Швајцарска са 8.000 долара по глави становника. Следе Немачка и Норвешла са 6.600 долара.

ОCSЕ је објавио и листу земаља где је здравство најскупље. На првом месту се налази Америка, за њом следе Швајцарска, Немачка, Норвешка, на петом месту је Аустрија па Шведска, Холандија, Данска, Луксембург, Белгија, Канада, Француска, Ирска, Аустралија, Јапан, Исланд, Велика Британија и Финска.

Колико кошта лечење у Сједињеним Државама

Сједињене Америчке Државе немају јавни здравствени систем који покрива трошкове грађана за лечење, као што имају Италија или Канада. Они такође никада нису предвидели максимални лимит за плаћање нових третмана, попут магнетне резонанце, трансплантације органа или нових лекова.

У Америци сваки пацијент плаћа своје лечење или купује осигуравајуће полисе које ће покрити евентуалне трошкове лечења. Та осигурања различито коштају и амерички држављани могу да бирају између максималне покривености и које ће операције у то бити укључене. Осигуравајућа друштва издају полисе на основу класе ризика, тј. да ли је неко у породици већ имао одређену болест, па полиса може бити скупља или уопште неће бити издата.

По подацима ОCSЕ-а из 2019. године, америчка такса износи 11.072 долара по глави становника. За време председника Барака Обаме, влада је усвојила неколико различитих програма који су предвиђали помоћ особама са ниским примањима као и обавезу за осигурања да не могу да негирају покривање здравствених трошкова тешким болесницима.

И мада су трошкови различити и варирају, један од примера који је изнео ОCSЕ је и следећи: уградња срчаног стента кошта око 270.000 долара, операција слепог црева 22.000 долара, дневни боравак у болници кошта 1.500 долара, рендгенски снимак и стављање гипса 10.000 долара, ангио-пластика око 32.000 долара, одлазак у хитну помоћ 1.400 долара, превоз амбулантним колима 2.300 долара плус 50 долара за сваки пређени километар.