Тунели живота и смрти у Јужном Вијетнаму

Седамдесет километара северозападно од највећег вијетнамског града Хо Ши Мина (бившег Сајгона) налази се необично сложена мрежа тунела коју су током рата против САД и њихових вијетнамских помагача користили комунистички борци Националног фронта за ослобођење, познати као герилци из Ку Ћија.

За нешто више десет година борби 12.000 сељака, бораца из региона Ку Ћи у близини камбоџанске границе у Јужном Вијетнаму, створили су невероватан систем од преко 200 километара узаних тунела из којих су, углавном ноћу, вршили препаде на непријатељске трупе, држећи везане за себе десетине хиљада америчких и јужновијетнамских војника, у време када је фронт био око 600-700 километара даље на северу.

Трн у оку окупатора 

Герилци Ку Ћија, који су у својим редовима имали и мноштво жена и малолетника, живели су годинама у тесним, мрачним и загушљивим тунелима кроз које се могло проћи само пузећи на коленима. 

Они су од првих земуница ископаних у џунгли још 1948. године за борбу против француског окупатора, изградили мрежу подземних пролаза и просторија која је садржала спаваонице, кухиње, собе за састанке и планирање акција, складишта хране и муниције, па чак и краке који нису имали другу сврху него да заварају непријатеља ако би се он евентуално инфилтрирао у тунеле.

Сиромашни сељаци Ку Ћија током шездесетих година постали су трн у оку америчких генерала и квислиншке владе у Сајгону, јер су, удаљени свега сат времена аутомобилом од седишта главног града тадашњег Јужног Вијетнама, представљали сталну војну претњу и симбол неуништивог отпора страној окупацији. Такав је статус народ Ку Ћија стекао, осим невероватном упорношћу и инжењеријским умећем, и својом фантастичном сналажљивошћу, спретношћу и лукавством.

Тунели у џунгли изграђени су као лавиринт уских и разгранатих ходника тако да, поред пружања неопходне камуфлаже, буду и довољно отпорни на бомбардовање из ваздуха.

Вешто конструисан систем прикривених отвора обезбеђивао је неопходни минимум ваздуха за дужи живот већег броја људи под земљом, а димњаци који су водили из подземних кухиња на површини су покривани масом лишћа како би се дим сместа развејао.

Борци из Ку Ћија правили су импровизоване експлозивне направе, замке са дугим металним ексерима, па и хируршке инструменте од остатака уништене америчке технике, а познато је да су чак рециклирали и крв коју би изгубио њихов рањеник, тако што би му је, након филтрирања, враћали трансфузијом током операције.

Незаобилазни део опреме и симбол Ку Ћи герилаца био је шал који су користили за превијање и подвезивање рана, ношење терета и покривања лице да би током тајних састанака и агитације по селима прикрили идентитет, за случај да је убачен непријатељски шпијун. 

На мети "тунелских пацова" 

После неуспеха више ваздушних напада и акција на земљи у којима су 8.000, а касније и читавих 30.000 војника бацачима пламена, ручним гранатама и хемијским оружјем покушали да искорене отпор у Ку Ћију, америчка команда је прибегла формирању специјалних јединица, чији су припадници, познати под називом "тунелски пацови", наоружани пиштољем и ножем и уз помоћ паса-трагача улазили у лавиринте под земљом.

Они су постигли једини већи успех против герилаца Ку Ћија када су запленили огромну количину мапа и планова за нападе на америчке и јужновијетнамске циљеве, али су и сами често били жртве лукавства комунистичких бораца, који су користили цигарете, пену за бријање и друге производе америчког порекла да заварају псе.

Такође, део тунела био је затрпан услед немилосрдног тепих бомбардовања које су Американци вршили користећи тешке летелице типа "Б-52".

На крају дугог рата, 1975. године, када су снаге Северног Вијетнама коначно протерале

Американце из њиховог последњег упоришта Сајгона, у животу је остало око 2.500 срчаних бораца из Ку Ћија.

Данас и даље постоји око 120 километара тунела, чији је један део проширен тако да крупни страни туристи могу да се увуку и стекну приближну слику о томе како је било живети у њима. На терену излоканом кратерима од авионских бомби који је отворен за јавност данас су изложене олупине уништених америчких тенкова и постављене лутке у природној величини које приказују герилце током борбе или одмора.

Посетиоци, такође, могу да виде и убитачни асортиман вешто конструисаних, камуфлираних замки чија је намена била да убију или тешко осакате непријатеља. Својом језивом ингениозношћу нарочито се истиче она намењена заустављању непријатељског војника који покушава упад у герилску бараку. По проваљивању врата, широка даска са низом дугих ексера се откачи с плафона и пада право у груди уљеза, при чему се, уколико он испруживши пушку успе да је изблокира, у истом тренутку њен доњи, зглобни део одваја, подвлачи под пушку и зарива у препоне нападача. 

У просторијама на улазу у меморијални парк такође се може видети пропагандни, документарни филм о борцима из Ку Ћија који су 1967. године израдиле комунистичке снаге и у којима је један од главних ликова млада девојка, која је постављајући мине на америчке тенкове, стекла назив "јунакиње-убице Американаца".

За успомену на време проведено у Ку Ћију, посетиоци могу да понесу неки од бројних сувенира попут капа, мајица, чаура и застава, а они жељни узбуђења могу да се окушају на стрелишту користећи калашњиков или америчку аутоматску пушку "М-16", за један евро по метку.