Тесна изборна трка у Француској

Изборни стратези Емануела Макрона су постали опрезни. Више не планирају журку после првог круга у недељу, 10. априла, у париском фенси ресторану, као после убедљивог тријумфа пре пет година.

Уместо тога, планирано је да се председник после објављивања резултата обрати својим бирачима из једне вишенаменске дворане на традиционалистичком истоку земље.

У изборном штабу чине све како би избегли утисак уверености да је победа већ у џепу или било какве знакове буржоаске арогантности, коју ионако стално пришивају Макрону. У последњим данима своје предизборне кампање он мора да засуче рукаве.

Макрон више није једини

Емануел Макрон жели да постигне то што ниједном председнику од Жака Ширака у последњих двадесет година није успело – да га на председничким изборима грађани поново изаберу и тако му омогуће још један петогодишњи мандат.

После почетка рата у Украјини изгледало је да је тај циљ надохват руке – забринути Французи су се стиснули уз свог председника и подршка у анкетама се попела на 33 одсто, па је убедљиво предњачио у односу на све остале кандидате.

Али у последњих неколико дана та подршка је пала на 28 одсто, а противкандидаткиња популистичке деснице Марин Лепен поправила је резултат и сада му је за петама са 23 одсто подршке.

Шта се десило? Инфлација је са 4,5 одсто додуше испод европског просека, али у Француској се нагло повећавају цене енергената.

То уноси немир међу Французе. Они се окрећу својим базичним друштвеним темама: страху за свој стандард, за традицију, социјалну заштиту, страху од последица модернизације земље. Као и у осталим европским земљама, и у Француској ће на крају за изборе бити одлучујуће свакодневне бриге.

Серија криза

Макрону упорно пришивају етикету председника богатих, јер је почетком свог мандата смањио порез предузетницима.

То је између осталог подстакло протест "жутих прслука", који је крајем 2018. и почетком 2019. почео због повећања цене дизела.

Протести су месецима земљи једва давали времена да дође до даха и прерасли су у непредвидљив социјални бунт.

Председник је морао да повуче један од својих главних пројеката – реформу скупог и старомодног пензионог система. Његов модернизацијски полет претрпео је први ударац.

А само што су се умирили протести, избила је пандемија короне.

Француска је, као и остатак Европе, била приморана да заустави живот. После почетних потешкоћа, Макрон се снашао – добро је водио кампању за вакцинацију, а доделио је и огромну државну помоћ да би избегао социјалне проблеме грађана и предузећа.

Као и у другим земљама, Влада је учила током пандемије, а део бирача је то Макрону замерио сматрајући да је неодлучан.

Међутим, тренутно га у предизборној трци мучи нешто друго – "афера Мaкинси".

Макронова Влада је у последњих пет година потрошила преко једне милијарде евра за скупе консалтинг фирме које су израђивале анализе за неке могуће реформске пројекте.

Макрону спочитавају бесмислено и расипничко трошење новца пореских обвезника. А те консалтинг фирме наводно нису у довољној мери у Француској платиле порез. Чак и само трачак недомаћинског пословања долива уље на ватру у корист Макронових противника.

Камелеонска политика Марин ле Пен

Марин ле Пен је на челу Националног савеза (до 2018. странка се звала Национални фронт, а основао ју је још њен отац Жан-Мари ле Пен). Она је доследно поправљала свој имиџ у медијима, како би у очима јавности ублажила екстремистичко наслеђе странке.

Она више не жели да укине евро или да иступи из Европске уније. А пошло јој је за руком и да јој не наштети ни блискост са Путином, који јој је чак позајмио новац за предизборну кампању 2017. Она то напросто не помиње, а бирачи јој чак и не замерају.

Међутим, за разлику од Макрона, она се заиста бавила предизборном кампањом.

Док је Макрон телефонирао с Путином, неуморно је обилазила места у унутрашњости и разговарала с људима. Њу као претњу види само још 51 одсто Француза, а то је знак да је њена стратегија детоксикације имиџа била успешна.

У једном телевизијском интервјуу 2017. године рекла је да брани велике политичке линије председника Трампа и Путина. То је изгледа заборављено, јер она говори само још о куповној моћи, руковала се са стотинама људи на трговима, обећава Французима да ће ограничити цене енергената и да ће се борити за очување њиховог животног квалитета.

Екстремни десничар и бивши публициста Ерик Земур јој помаже и против своје воље. Више пута осуђиван због ширења мржње, он је почетком предизборне кампање својим екстремним антиисламским и антимиграционим ставовима изазвао велику пажњу. Тада је имао подршку 15 одсто бирача, а у међувремену је она опала на једноцифрене вредности.

За Марин ле Пен Земур је прави поклон. Он је заузео десну маргину, па се она могла представити као умерена фигура политичког центра. Она је поздравила долазак украјинских избеглица у земљу, док је он остао при својим идејама нулте миграције.

Француски лист Монд прошле недеље подсетио је Французе да се иза модерне фасаде Националног савеза још увек крије странка популистичке деснице која планира потпуни преображај француске државе и демократских институција.

И Макрон је на свом једином већем предизборном скупу у концертној сали "Ла Дефанс" прошле недеље упозорио Французе на десничарску опасност: "Опасност екстремизма данас доживљава нове врхунце (...) јер се нормализују мржња и алтернативне истине".

Макрон мора да се бори

Иако је Марин ле Пен смањила Макронову предност, још ниједна анкета није установила да он не би победио у другом кругу крајем априла. Макрон је однео надмоћну победу 2017. победивши управо Марин ле Пен уз 60 одсто гласова. Овај пут би његова предност могла бити знатно мања.

Све зависи од тога да ли Макрон може да мобилише бираче, јер су бројни Французи још увек неопредељени. Он ће морати да се запита да ли је погрешио када је релативно касно ушао у предизборну кампању.

Хтео је да се држи по страни у блаћењу које су једни другима приређивали екстремни левичари и десничари. Није хтео да прља руке у борби против идеолошки острашћених маргиналаца.

Али, управо та Макронова склоност надмености многим Французима смета. Они сматрају да је председник додуше компетентан али да није близак народу те да је арогантан члан омражене елите.

У поновљеном двобоју између популистичке десничарке и центристичког председника десет осталих кандидата су остали далеко иза њих.

Међу њима је Валери Пекрес, која намерава да оживи конзервативну партију и врати је у средиште политичког збивања.

И она и кандидати проистекли из рушевина бивших социјалиста до ногу су потучени. Али Емануел Макрон би између првог и другог изборног круга морао да учини чудо мобилизације гласача – ако не жели да освоји други мандат на једвите јаде и да га започне поткресаних крила.