Кинеска војна моћ расте, планере у Вашингтону забринуло јачање морнарице и ракетних снага

Прошлог месеца објављено је формирање новог војно савеза САД, Аустралије и Велике Британије под именом АУКУС, што је додатак већ постојећој квадрилатералној коалицији САД, Јапана, Аустралије и Индије, усмереној пре свега на сузбијање раста кинеског војног и политичког утицаја у огромном Индо-пацифичком региону.

Вашингтон убрзано ради на јачању веза унутар тих савеза, наоружавању њених чланица, па и укључивању других западних сила, чланица НАТО-а, у војне вежбе и патролирање непрегледним пространствима Индијског и Пацифичког океана како би одвратио Пекинг од покушаја да реинтегрише своју провинцију Тајван, загосподари Јужним кинеским морем и оствари веће војно присуство у поменутим океанима даље од обале азијског континента.

Но, шта је то што, поред изградње радарских и прислушних станица, пристаништа и писти на вештачким острвима у Јужном кинеском мору и огромних свота новца које Кина улаже у економије земаља југоисточне Азије, острвских држава Jужног Пацифика или нација јужне Азије, као што су Пакистан и Шри Ланка, узнемирава планере у Вашингтону и престоницама његових савезница?

Растућа војна моћ Кине

Кина и даље заостаје за САД по многим војним показатељима, од којих су најупадљивији чињеница да суперсила са западне хемисфере има у свом поседу око 3.750 нуклеарних глава и чак 11 носача авиона, у поређењу са око 320 нуклеарних бомби и две платформе за борбене летелице које у свом арсеналу има Пекинг.

Сједињене Државе такође имају глобалну мрежу војних база, како се сматра око 500, док Кина поседује само једну касарну у иностранству и то у источноафричкој држави Џибути.

Оно што, међутим, брине САД и савезнике су пре свега велико јачање кинеске морнарице и ракетних снага последњих година, те бујање производње наоружања у азијском популационом и економском гиганту.

Наиме, Кина је недавно по броју ратних пловила претекла САД и постала држава са највише борбених бродова и подморница на свету – сматра се, око 360, у односу на 297 у поседу Вашингтона.

Ипак, треба рећи да Сједињене Државе, поред већ поменутих носача авиона, имају и шездесетак тежих и убојитих бродова као што су разарачи и крстарице више од Кине, те већу флоту подморница на нуклеарни погон, па се може слободно рећи да су у целини осетно снажније од кинеске морнарице, у чијем саставу је и даље много (мањих) патролних чамаца и подморница на класични, дизел-погон, које су спорије, бучније и могу да проведу мање времена под водом од оних са уграђеним мини-нуклеарним реакторима.

Међутим, Кина, чија армија броји скоро два милиона људи, је у наоружање последњих година увела и неколико врста нових балистичких и крстарећих пројектила, противбродских ракета, али и хиперсоничне ракете, чиме је (после Русије) постала тек друга држава у свету која располаже тим убојитим пројектилима који лете брзинама од пет маха и које би могле да неутралишу предност коју САД имају када су у питању ударне групе предвођене носачима авиона.

Штавише, по проценама Стокхолмског међународног института за истраживање мира (СИПРИ), најмногољуднија земља света је у периоду од 2015. до 2019. претекла Русију и постала други највећи произвођач наоружања на свету.

Кинески војни буџет у 2019. износио је 261 милијарду долара, четири пута више од руског, и представља други највећи војни буџет на свету.

Мада су САД уложиле преко 700 милијарди долара у сопствене оружане снаге, с обзиром на то да су радна снага и делови у Кини знатно јефтинији него у САД, може се сматрати је кинеска потрошња упоредива са америчком.

По истраживању поменутог шведског института, у 2019. години највећу продају оружја у свету, од око 53 милијарде долара, остварио је амерички "Локид-Мартин". Следе "Боинг", "Нортроп Груман", "Рајтеон" и "Џенерал дајнемикс", све амерички концерни познати по производњи авиона, ракета и радара, док је шеста "Кинеска корпорација за авио-индустрију" (AVIC), са нешто више од 22 милијарде долара прихода.

У првих десет највећих продаваца оружја тада су ушле још три кинеске и само једна британска компанија, што сведочи о продору Кине у свет трговине наоружањем.

Интересантно је да је тренд раста издвајања за војску у Кини настављен и 2020, двадесет шесту годину заредом, као и то да је осетни скок у кинеском улагању у војску први пут забележен након бомбардовања СР Југославије, када је ракетирана кинеска амбасада у Београду, и када је постало јасно да САД не прежу од једностраних акција без одобрења Савета безбедности УН које су у супротности с међународним правом.