Шта се крије испод тепиха Свете Софије

"Као да смо поново освојили Истанбул", пренео је аустријски ОРФ изјаву једног од становника Истанбула окупљених у слављу испред Цркве Пресвете мудрости, непосредно након што је турски суд објавио одлуку 10. јула.

Када је Ататурк после Првог светског рата секуларизовао Турску, истовремено је секуларизовао Hagiu Sofijuи. Са два радикална религиозна пола, хришћанског и муслиманског, Ататурк је ту касноантичку грађевину преселио у неутралну средину, највећу могућу с обзиром на околности.

Разлози за Ататуркову одлуку да од "Мајке свих цркава" и "Мајке свих џамија" направи музеј су били бројни, али за овај текст је битан само један – да Истанбул тог тренутка није имао муслиманску већину. Око 1920. године, Грци и Јевреји су у Истанбулу још били већинско становништво.  

Турци се нису осећали сигурним у држави где им чак и главни град одриче демографску послушност. 

Од тог тренутка, турска већина у Истанбулу је систематски стварана, а грчка редукована. "Грке" треба схватити збирно, јер је у европском сећању на Византију тај термин сачувао античку референцу и у практичној свакодневици се односио на све хришћане без разлике. Некад и на Јевреје, у смислу немуслимани = Грци.  

После погрома 1955. године, број Грка је спао на испод 50.000, данас на свега неколико хиљада.  

У међувремену, ислам је пронашао форме модерне функционалности, турски председник Реџеп Тајип Ердоган се профилирао као портпарол политичког ислама, а Истанбул је коначно демографски осигуран. Сазрело је време за симболичку политику великих геста.

За почетак, Ердоган је Јустинијанову цркву одвукао пред Врховни управни суд и добио спор против ње. Одмах после тога, обратио се нацији тачно у 20.53, што је у игри бројева 1453-2053, припрема за прославу шест стотина година од турског освајања Цариграда.

Hagija Sofija је још једном отпловила низ море и нестала на хоризонту изгубљених култура.

Цитат на цитат, као две таблете за смирење

Европске културе су се више пута опраштале са семантиком Свете Софије. Данас је само на делу последња епизода.

Народи које је Османска империја поробила су се са Јустинијановом црквом опростили одмах, по кратком поступку. За разлику од њих, остатак Европе је почео да се опрашта тек почетком деветнаестог века.

До тада, Јустинијанова црква је била више мит него стварност, пре симбол него остатак првобитне чињенице.

Када се Европа у деветнаестом веку поново сетила, медијски термин је "открила" Свету Софију, она је била монументална грађевина иза границе која се тешко прелази, архитектура о којој се прича, али о којој нико не зна ништа поуздано – ни конструкцију, ни унутрашње уређење, ни декор, ни материјале, ни промене током поправки и реновирања.

Није случајно да је један од двојице Јустинијанових архитеката, Исидор Милетски Старији, добио истакнуто место на балустради бечког Уметничко-историјског музеја, управо у години кад је Летаби опевао "подове од мора". Ту Исидор Старији стоји већ 130 година, у десној руци мала Аја Софија.

Зашто у Бечу стоји само Исидор, зашто не и други архитекта, Антемије из Трала? Па вероватно зато, одговора коментатор аустријског дневника Пресе (15.7.) на властито реторичко питање, што је Исидор градио куполу. Хиљадама година је купола била јединица мере успешне архитектуре, такве навике не умиру лако.

Европски аутори деветнаестог века приближавали су се Јустинијановој цркви академски невино, преко поетских текстова и метафора, преко цитата некога ко познаје некога ко је уствари био у Истанбулу и видео Свету Софију, па се сад обраћа дубоком колективном сећању Европљана на оно што су некад давно имали и изгубили. 

Свако је бирао свој приступ и своју тужбалицу тој цркви освећеној 537 и 562, оба пута унутар владавине императора Јустинијана Великог. Између је Исидор Милетски Млађи поправљао куполу која се срушила.

У књизи "Архитектура, мистицизам и мит" из 1891. енглеског архитекте и историчара Вилијама Летебија налази се поглавље о подовима Hagie Sofije који стварају утисак мора, воде, таласа "само кад не би били покривени тим "проклетим (accursed) теписима".

Под, павиментум, павименто, петрино патома, све ваљане речи за оно што се у историји уметности зове "opus sectile", мермерни подни мозаик.

Opus sectile у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, насталој отприлике у исто време када и Hagia Sofija.

Летеби је био утицајна фигура у покрету Arts and crafts (Уметност и занат), стил популаран у Европи и Америци негде од 1880., па до краја Првог светског рата. То значи да је волео орнамент и декорацију, па је јасно да није могао да одоли метафори "подова од мора".

Летеби пише о ономе што није видео, али поетски уобличава оно што други јесу. Сања оно што су други ретки видели.

Цитира Џорџа Стрита, енглеског архитекту који је 1854. објавио књигу "Цигла и мермер у Средњем веку: Белешке са путовања по северној Италији" у којој се налази епизода о Јустинијану градитељу. Император није подигао само Hagiu Sofiju у Константинопољу, већ и Сан Витале у Равени. 

Летеби цитира Јозефа фон Хамера, аустријског оријенталисту, аутора "Историје Османског царства" из 1830., у којој се налази и опис Косовске битке. Такође и Шарла Бајеа француског византолога светског ранга, из његовог стандардног дела "Византијска уметност", 1883.

Али најчешће Летеби цитира Георгиоса Кодиноса, византијског хроничара из четрнаестог века. Кодинос је био "куропалатес"/главни управитељ византијског двора. Написао је "Патрију Константинопоља" у којој се једно од пет поглавља бави описом и конструкцијом Hagie Sofije.

Културом цитата, Летеби је гледао како да се довуче до некога ко је заиста видео подове цркве у време њиховог настанка. Док он цитира Кодиноса, Кодинос цитира хроничаре из Јустинијанове владавине (527-565): Хесихију Милетског и његову Патриjу о Константинопољу, историчара Прокопија који је пратио Јустинијановог генерала Белизара у освајању Италије, Паулоса "Силентијариjуса", дворског песника и главног редара који се бринуо о тишини у Светој Софији. 

Подови од мора и валова

Читаво следеће поглавље овог текста су директни цитати из Летебијеве књиге. 

Летеби: "Стрит је описао "дивљу лепоту павимента" у Цркви Светог Марка у Венецији као плиму и осеку окамењеног мора, а онда сугерисао како је то била свесна намера градитеља, а не случајност мермера.

Иако величанствено као имагинација, техничка испитивања конструкције га у томе углавном не подржавају. Као паралелу, Стрит спомиње под у "Мајци свих цркава", Hagiji Sofiji у Константинопољу, па тврди да и он на себи носи намерни дизајн воде. Али подови Hagije Sofije су у потпуности прекривени теписима, тако да о ономе испод не постоје ни цртежи, ни прецизни описи.

Причу о томе како је павиментум у Hagiji Sofiji направљен да личи на море, први је пренео фон Хамер. А он је то преузео од Кодиноса, високог службеника империјалне палате у Константинопољу. У цркви, онако како је завршио Јустинијан, различите нијансе мермера су спојене да изгледају као океан. Под је уништен кад се купола срушила (...) и цар се мучио да надокнади различите врсте мермера, па је послао дворјанина Марсија на Проконесос, Мермерно острво у Мермерном мору, да тамо нађе камен најсличнији старом.

У резултату, четири реке од мермера боје дивљег лука су постављене у цркви, као четири потока који се из раја уливају у море. Врсте мермера које је Марсије донео су нам данас познате као "павонацето" и "верде антико".

Неки пријатељи који су успели да виде под, онолико колико се он уопште назире кроз рупе и размаке тих проклетих тепиха развучених по Јустинијановој цркви, кажу да је он постављен у плочама од беличастог мермера зеленкастих вена, али је немогуће потврдити да ли је то оригинални павименто.

Само у причама наилазимо на идеалну архитектуру, као мисао без утицаја новца и функције. Аутори романтичних романа су се увек утркивали ко ће своје грађевине из снова боље опремити фантастичним подовима – од бронзе и драгог камења, од јаспера, оникса и корала, од плоча у злату и сребру, постављених наизменично за живи шах који краљеви играју за забаву.

Али ни прави подови из стварних историјских грађевина нису заостајали у драгоцености. Неки су били од црног мермера или у плочама белим као снег, како тврди Прокопије за под у Јустинијановој Hagiji Sofiji. За разлику од тог, под у императоровој палати у Константинопољу је имитирао цвеће на ливади, каже Прокопије. 

(...) Градећи палату и цркву, Јустинијан се у Константинопољу дефинитивно такмичио са израелским краљем Соломоном (10 век пре Христа, прим. В.К.). Престо на коме је Јустинијан седео није само изгледом имитирао Соломонов, већ се тако и звао, "Соломонов трон". А када је градио Hagiju Sofiju, највеличанственију цркву коју је читав хришћански свет икад видео, Јустинијан је узвикнуо "Слава Богу који ми је допустио да постигнем дело тако узвишено! О, Соломоне, бољи сам од тебе!"  

(...) Али да се још једном вратимо у Константинопољ, у императорову палату, онако како је описао Баје, позивајући се на Константина Порфирогенета. Када је Василије И Македонски (византијски цар из 9. века, прим В.К.) градио свој дворац Ценоуригион, једна соба је имала шеснаест стубова од зеленог мермера и црног оникса, а лукови изнад су били покривени златним мозаицима. Али ништа није није било тако раскошно као императова спаваћа соба, каже Баје.

Подови су били у мозаику, у средини просторије се ширио паун у двоструком кругу од карарског мермера, а између зраци сунца. Из пауна су извирали потоци и реке зеленог мермера и текли ка четири угла собе. Између бујица седели су орлови уплетени у мозаике и изгледали као да дишу.

Доњи део зидова, непосредно изнад павимента, био је украшен стакленим комадићима који су се преливали у бојама цвећа. Изнад су зидови били обложени златом, а на њима мозаици са царем Василијем и царицом Евдокијом како седе на престолу окружени децом. Таваница је била као ноћно небо под звездама са ког уместо Месеца блиста крст од смарагда и зеленог стакла.

Од Кодинуса је Баје преузео и причу о томе да је Hagiju Sofiju у време поправки намерно била потопљена водом. Кодинусов извештај је уствари толико непрактичан, да јасно открива структуру мита. Али очито мита с добрим разлогом, оног типа који се рађа када под једне грађевине изгледа као вода.

Када је купола пала, градитељи Антемије и Исидор су већ били мртви. Император је радове на обнови Hagije Sofije поверио Исидору Милетском Млађем, који је куполу издужио и подигао, те учврстио четири носача око сферичних једара/пендентифа. Овог пута су градитељи чекали да виде хоће ли конструкција издржати и нису уклањали скеле. У страху за подове, поплавили су доњи део цркве, не би ли амортизовали ударце ако нешто пада с висине и наноси штету.

Под се нигде не види у Hagiji Sofiji, осим на једној од галерија, где су инлеји зеленог мермера још непокривени теписима. По томе, црквени павименто би био састављен од веома великих плоча античког циполина, тако да оно што би била два унутрашња лица једне пресечене плоче, стоје као отворена кутија једно поред другог. Утисак који се добија је покрет симетричних таласа који у ритму подижу и спуштају под цркве кад се на њему стоји."

Толико од Латебија о мору са којим су отпловили подови Јустинијанове цркве.

Рани радови Фројда у касној антици

Није случајно да се прве академске реакције на другу исламизацију Јустинијанове цркве опет своде на подове.

Турски председник Ердоган је констернираним хришћанским црквама, културним институцијама и заинтересованој европској јавности објаснио да ће "црква" остати отворена за туристе. Они ће моћи да практично са прага, из уског простора иза паравана, баце поглед на унутрашњост џамије.  

Реаговања са стране међутим набрајају све неповољне ефекте таквог аранжмана. "То ће бити као да слушате Бахову "Матијину пасију" из дворишта, док до вас допиру истргнуте музичке крпице из далеке собе где седи оркестар", коментарише немачки архитекта Холгер Клајн у Франкфуртер алгемајне цатјунгу (14.7).

И Клајн и други се наравно одмах хватају подова, јер ће они остати покривени теписима, испод "accursed mattting", како Летеби преноси и цитира своје претходнике. Протести стижу у облику немоћне метонимије, у смислу кажеш под, а мислиш на читаву цркву. Све ће се видети осим пода, значи неће се видети ништа. 

Дворски песник Паулос, онај који је у "Мајци свих цркава" био задужен за утеривање тишине, написао је подужу поему о Hagiji Sofiji. Он је први упоредио са "пропланком који блиста у свим нијансама мермера", и тиме оставио сведочанство како је изгледао изворни опус сектиле.  Поему је наручио сам цар Јустинијан, и Паулос му је читао на освећењу цркве 537.

"Како си оно назвао моју цркву и мој град у седамсто педесетој строфи, између трећег јамба и петог хексаметра, не чух добро?", нагнуо се цар једног тренутка и шапатом питао свог дворског поету и редара тишине.

"Аја Софија у Истанбулу, Ваше величанство. Али то је био само сан", одговорио је Паулос.