Сукоб који се сматра нултим светским ратом

Руско-јапански рат 1904–1905. године први је модерни сукоб у којем је једна азијска држава поразила неку европску силу.

Тај сукоб се одвијао у Манџурији, Северној Кореји и на Камчатки, те у Жутом и Јапанском мору.

Рат је, након неуспелих преговора са Москвом у којима је тражио право за доминацију над читавим Корејским полуострвом, започео Токио, незадовољан и руским присуством у Манџурији, као и тиме што му је интервенцијом страних сила одузета лука Порт Артур, коју је десет година раније освојио у рату с Кином.

Сукоб је управо отпочео изненадним јапанским нападом на ту луку на полуострву Лијаодонг, на коју је Москва имала концесију и која је за Русију била од виталног значаја када је у питању њено војно и економско присуство у Тихом океану, с обзиром на то да лука у Владивостоку није била употребљива неколико месеци годишње због леда.

Балтичка флота у Тихом океану

Судар између две државе познат је у аналима ратовања по епском путу Балтичке флоте, чији је највећи део опловио више од пола Земљине кугле како би покушао да из блокаде у Порт Артуру извуче бродове Пацифичке флоте.

Наиме, мада је њен мањи део прошао кроз Суец, главнина флоте се након Северног мора и Ла Манша упутила кроз Атлантски океан око Африке, у Индијски и, коначно, Тихи океан, због забринутости да би дубоки газ бродова могао да онемогући пловидбу кроз вештачки канал који раздваја Африку и Азију.

Куриозитет је да су брзо након испловљавања пловила Балтичке флоте грешком по магли отворила ватру на британске рибарске бродиће, усмртивши три особе, што је изазвало велики гнев у Лондону и умало довело до рата између две државе.

Главнина Балтичке флоте тако је превалила 33.000 километара да би готово у потпуности била уништена у великој бици у мореузу Цушима, у близини јапанског острва Кјушу, где је, првенствено због технолошке инфериорности и лоше обучености, потопљено и заробљено чак 30 њених бродова.

Битне политичке и војне последице рата

Споразум о завршетку непријатељстава је потписан у америчком граду Портсмуту на граници између држава Њу Хемпшир и Мејн, уз посредство тадашњег председника САД Теодора Рузвелта, који је за тај напор добио Нобелову награду за мир.

Русија је, изгубивши читаву Пацифичку и Балтичку флоту, практично престала да буде поморска сила. Прва је, опкољена у луци Порт Артур с мора и копна, уништена константним, тешким бомбардовањем. Друга је изгубила чак 5.000 људи у бици код Цушиме.

Евроазијска царевина је била присиљена да се одрекне суверенитета над јужним Сахалином, као и претензија на северни део Корејског полуострва.

Губитак живота и велико задуживање у иностранству за потребе рата додатно су допринели већ постојећем незадовољству влашћу династије Романових, односно Првој руској револуцији 1905. године која је окрњила моћ и углед цара Николаја Другог.

С друге стране, Јапан је био разочаран резултатима мировног споразума јер га је дипломатски притисак западних сила, пре свега Америке, оставио без територија у Манџурији и северног дела Сахалина.

У острвској царевини чак су избили улични протести јер је грађанство било огорчено тиме што Руси, као поражена страна, нису били присиљени да плате ратне репарације како је то било уобичајено – породице погинулих јапанских војника су се надале да ће им руски новац надоместити економски губитак проузрокован губитком мушких глава у рату.

Међутим, победа против Царске Русије Токију је омогућила да учврсти свој војнополитички утицај на Корејском полуострву, односно, прогласи Кореју својим протекторатом. Пет година касније (1910) Јапан је у потпуности анектирао Корејско полуострво.

Такође, тријумф је Земљи излазећег сунца омогућио да стекне упориште у северноисточној Кини кроз концесије на железничке пруге у јужној Манџурији и Порт Артур, те приграби јужни Сахалин.

Поред територија и самопоуздања, победа је Јапану донела и много жељени међународни престиж. Донекле парадоксално, захваљујући кланици у којој је живот изгубило више од 150.000 војника са обе стране, Земља излазећег сунца је коначно стекла признање европских колонијалних сила да је цивилизована држава и равноправни члан међународне заједнице.

Јапан је у том тренутку већ више од три деценије грчевито покушавао да спроведе модернизацију и направи искорак из феудалног система у којем је земља била административно издељена на поседе, од којих је сваки имао своје војне снаге и едукативне институције у модерну државу са уставом, стајаћом војском и војном обавезом за све младиће, савременим наоружањем и напредним технологијама као што су железница или парни бродови, те централизованим школским системом у којем деца из целе земље уче по истом програму.

Такође, Јапан је већ дуго улагао у представљање своје културе – архитектуре, сликарства, заната и дизајна – у велелепним павиљонима на светским изложбама у Великој Британији, Француској и САД.

Његови интелектуалци из петних жила су се трудили да на енглеском Западу објасне домаћу традицију и обичаје, као што су борилачке вештине и самурајски кодекс, јапански будизам, естетика и друго.

Ти грчевити напори крајем 19. века су изазвали велико занимање уметника и интелектуалаца на Западу, па чак и јагму за јапанским уметнинама и занатским производима као што су кимона, лепезе и графике, али међу државницима и војним стратезима на Западу и даље је владало уверење да острвска царевина није ни технолошки ни организационо способна да се озбиљно супротстави европским силама.

Прелазак из 19. у 20. век је и време када је под плаштом науке, на основу проучавања културе, али и физичких карактеристика попут величине и облика лобање, на Западу промовисан отворени расизам, у склопу чега су источни Азијати били схваћени као физички и ментално инфериорна раса – као суштински недозрели и пасивни народи који се не руководе разумом, већ емоцијама и којима стога треба вођство супериорне беле расе.

Јапанска победа бацила је велики вео сумње на та гледишта. Након рата у Јапан су похрлили руски новинари, научници и авантуристи не би ли одгонетнули загонетку о томе како је успео да порази њихову земљу. И у државама западне Европе јавио се нови талас интересовања за историју и цивилизацију далекоисточне царевине.

Даље, страни војни аташеи који су пратили борбе на обе стране били су импресионирани јапанским ратничким духом и патриотизмом, који су нарочито видели у фанатичним јуришима јапанске војске на утврђене положаје противника у којима се није жалило жртава.

Психолошки ефекти рата 

Осим промене у схватању Јапана, рат је имао и велики психолошки ефекат јер је азијским народима који су на својој кожи осећали колонијални јарам европских сила, као што су Вијетнамци и Индонежани, па и Кинези и Индијци, дао веру да могу да се изборе за слободу.

Његов исход дао је и нови подстицај антируском расположењу и национализму међу народима који су се осећали поробљеним или угроженим од стране Москве, као што су Пољаци.

Поједини историчари чак истичу да је јапански тријумф и забринуо али и охрабрио балканске земље попут Бугарске, Србије и Грчке у њиховој борби за ослобођење од Турске, односно, посредно имао утицај на Први балкански рат – забринуо у смислу да су њихове владе осетиле да у даљим напорима за потискивање Цариграда са својих простора неће моћи да имају подршку Русије у мери у којој су се надале, али и окуражиле у смислу да су се увериле да велике империје нису монолитне и несавладиве.

Руско-јапански рат био је врло важан и за ондашње војне стратеге и инжењере, јер је био први већи сукоб две добро опремљене регуларне армије од француско-пруског судара 1870-71. Рат између Москве и Токија је вођен на копну и мору, уз примену, први пут, бојних бродова у потпуности израђених од челика и телеграфске комуникације. Као такав, био је показатељ тога шта је модерни, сложени сукоб.

Неке од поука које су стратези извукли из њега били су неефикасност коњице у савременим условима где су, захваљујући технолошком напретку, артиљеријска и митраљеска ватра биле знатно брже него пре, потреба за камуфлирањем артиљеријских положаја и митраљеских гнезда, као и усвајање униформи мање упадљивих боја од оних какве су биле уобичајене у деветнаестом веку.

С друге стране, одлучност и храброст које су јапански војници показали у јуришима навеле су европске генерале да наставе да инсистирају на моралу војника и на, у животима скупој, тактици рововске борбе и срљања грудима на метке, која ће сву своју погубност показати у Првом светском рату.

Континуитет између Руско-јапанског рата и Првог светског рата, међутим, није просто војнотехнолошки и тактички. Поједини историчари указују да постоји и структурни континуитет, у смислу да су се у оба сукоба судариле "младе" или "долазеће" силе, које су економску и војну моћ стекле у 19. веку и биле жељне прекоморских територија, и "старе" или "традиционалне" силе које су већ вековима поседовале колоније и доминирале светском политиком.

Да би нагласили ту чињеницу, они оружани сукоб између Москве и Токија понекад називају "нултим светским ратом".