Ко то сања диктатуре на Балкану?

Реч "уравниловка" носи у себи сећање на физички процес, директну интервенцију у неку ситуацију која захтева обрачун са одступањима од стандарда.

Етимолошки је у тој речи похрањен поступак који се изводи из два смера, од врха на доле и од дна на горе.

Одозго се удара на оне који "штрче", не би ли их се тако механичким, насилним методама учинило мањим и скромнијим, чак и уз ризик уништених егзистенција, појединачних и колективних.

У интервенцијама које се изводе одоздо слаби активна физичка димензија, уз истовремени раст менталне, јер се ту нико не гура силом у стандард, већ се углавном игнорише као непостојећи, статистички нерелевантни пример.

У првом покрету, одозго на доле, изводи се физичко насиље, у другом, одоздо на горе, ментално. Изнад стандарда влада  поље физичке суровости, испод стандарда менталне.

Уравниловка је била један од главних разлога за пропаст комунизма, јер је, ако се изузме кратак период акутне револуционарне ситуације, практично закочила социјалну мобилност. Нема напретка!

Да би физичко-ментална клопка једне уравниловке ефикасно прорадила са оба краја, потребно је, наравно, најпре дефинисати стандард, средину, намеравано или пожељно стање, те му осигурати известан степен друштвене контроле.

Такво стање треба видети као суспензију античке изреке да "оно што је допуштено Јупитеру, није допуштено волу". У механизму уравниловке су подједнако обесправљени и Јупитер и волови, док дефиницијску моћ преузимају флуидни, често невидљиви чувари друштвено санкционисаног стандарда.

Као метод, уравниловка надилази идеолошке оквире комунистичких система. Она је генерализовани друштвени принцип, тренутно усвојен и врло консеквентно спровођен од стране ЕУ у политици непроширења на земље Западног Балкана.

Нико не може унутра, зато што су сви исти – никакви.

Хајко Мас: Нема напретка без помирења

Истина, још од времена кад је отворен процес приступних преговора са Србијом пре пет година, водећи ЕУ политичари су били склони томе да земље Западног Балкана гледају као групу, у ђутуре, или, ко не воли турцизме, туто комплето.

Али том ставу је недостајао систем, недостајала аутоматика изговора, није био доследан, није имао компактну снагу једне уравниловке.

Од доласка Емануела Макрона на место председника Француске у мају пре две године, став "сви су исти" је убрзано нарастао у гвоздени стандард европске политике проширења. 

Да се не мисли да је само Макрон одговоран, треба рећи да су и други фактори намерно или ненамерно радили ка том циљу. Одлазећи председник Европске комисије Жан Клод Јункер је ту још најмањи проблем – он је отворено рекао да му нико неће ући до 2019, али он је само ишао линијом мањег отпора.

Опремљена са више стварне моћи, немачка канцеларка Ангела Меркел је успоравала процес проширења. Не превише, зато што се могла поуздати да ће то радити други, пре свега Французи, Холанђани и Британци. Недавно аустријско председавање Унијом (друга половина 2018) је све учинило за формализацију правила "или сви или нико", чиме је сломљена динамика српских и црногорских преговора.

Али тек кад су медији преузели слоган "сви су исти", појмовно га изоштрили, креативно обогатили, морално подупрли, уравниловка је добила јасне обрисе. Овде се пре свега мисли на медије немачког говорног подручја, али исти механизам се појављује и у добром делу укупне ЕУ штампе.

"Нема напретка без помирења", рекао је немачки министар спољних послова Хајко Мас на састанку земаља Берлинског процеса у Варшави у априлу ове године.

У међувремену је постало јасно да се не свађају само неке земље Западног Балкана унутар себе, већ да је читава ЕУ утонула у атмосферу свађе и загрижених билатералних ресентимана.

"Нема напретка" почиње да важи и за ЕУ. Међутим, само према земљама Западног Балкана се то правило егзекутира са снагом неумољиве судске пресуде.

Нема напретка, сви су исти

После самита Берлинског процеса (шест земаља са Западног Балкана + 10 ЕУ чланица) медији се фокусирају на изјаву канцеларке Меркел о "стратешкој одговорности" ЕУ према Западном Балкану. ЕУ, укратко, има стратешку одговорност, али не и тактичку вољу да то спроведе. 

Баласт стратешке одговорности би био смањен, терет на Унијиним раменима лакши, кад би у надахнућу тактичке добре воље најпре биле примљене Србија и Црна Гора као две државе које већ преговарају са ЕУ. Успут, ту је онда и интересантно међународно-правно питање Косова као треће државе, која аутоматски улази у ЕУ оног тренутка кад и Србија.

ЕУ је и до сада комбиновала стратешку прорачунатост и тактичку беневолентност, на пример кад је отварала врата Румунији, Бугарској или Хрватској – али то је било пре него што је у односу према непридруженом остатку Европе прорадила уравниловка "истих никаквих". 

Тема овог текста нису правни куриозитети ЕУ проширења, већ Прокрустова постеља на коју је Унија положила Западни Балкан: Србија мора бити гора него што јесте, Косово боље него што јесте. Северна Македонија мора бити награђена, код Албаније не треба све видети. У случају БиХ нема помака док је Дејтон на снази, као и код Црне Горе, док се не ослободи председника уплетеног у интернационални кријумчарски ланац цигаретама.

Иако тај метод садржи трагичне, сурове и опасне моменте, сви они бледе пред иронијом црногорске ситуације. Све до недавно је Мило Ђукановић у овдашњој штампи титулиран као "прозападни председник", да би сад одједном, након што је земљу увео у НАТО, након што је Црна Гора отворила сва поглавља у преговорима са ЕУ (три затворила), био проглашен озбиљним демократским дефицитом.

Овако Шпигл у тексту под насловом "Уморне позе" коментарише састанак у Познању: "Политички се ситуација на Западном Балкану потпуно отела контроли. Однос између Србије и Косова је експлозивнији данас него што је био пре десет година, у обе државе владају екстремно недемократске власти. Албанија и БиХ тону све дубље у државне кризе. Црна Гора је већ три деценије неуништива аутократија. Само се Македонија налази на стази демократије и владавине права."

Од Тиране до Београда, све пустиња, бре!

Текст "ЕУ и Западни Балкан: Време је да се повуче кочница и крене из почетка" објављен у аустријском дневнику Пресе (5.6.2019) је парадигматски пример за аргумент о уравниловки. Аутор, Оливер Грим, није пропустио да стане на сваку мину коју му је као коментатору поставила ЕУ политика проширења.

При томе Грим не наступа радикално ауторитативно као рецимо Михаел Мартенс (Франкфуртер алгемајне цајтунг, 28.4.2019.) који тражи "да сви имају право да уђу у ЕУ осим Србије". 

Грим нема ту врсту идентификације са најутицајнијим политичким гарнитурама ЕУ, не баца се камењем на оне који му се не допадају. Он се, за разлику од Мартенса, не идентификује са политичком одлуком о развлачењу и заустављању српског приступа ЕУ, већ само са потребом да се та одлука морално оправда и објасни.

Како? Па тако да су сви су исти.

Грим: "У свих тих шест земаља је ситуација озбиљна. Незапосленост, сиромаштво, бекство младих на Запад, националистичка ускогрудост, окована штампа, цинична употреба историје и романтизованих историјских клишеа у својству политичког оружја. Колико год се свих шест земаља љубоморно труди да властите културне посебности искористи у борби једна против друге, све их уједињују елементи пропалих држава."

У даљем тексту се предлаже заустављање свих преговора са шесторицом о приступању ЕУ. Али, да регион не би изгубио европску перспективу, од шесторице се тражи да унутар себе створе мини-ЕУ, да пресликају политичку, друштвену, економску, финансијску, саобраћајну, граничну сруктуру ЕУ, и онда, једног дана, тако упарађени и упристојени, уђу у велику ЕУ. Велика ЕУ би их у том периоду помагала са буџетом од 60 милијарди евра.

Грим: "Тај нови почетак нема ничег заједничког са оживљавањем старе Југославије. Пре би се рекло да би то помогло храбрим цивилним друштвима, која у скоро свих шест земаља  већ месецима излазе на улицу, да своје политичаре натерају на солидарну акцију трансформације Западног Балкана у Европу."

У принципу, нема ничег лошег у том плану. Осим што се све чињенице не познају, али један кратки новински текст има право да донекле сажима и прескаче. И осим што се правила поново мењају усред игре.

И осим што све мирише на политички атавизам, јер се односи на конструкције од пре двеста година, када су европске силе размишљале шта да раде са оним европским територијама које су остале после повлачења Османског царства – како народе на тим територијама вратити у крило европских култура и истовремено их држати на одстојању.

Храбри револуционари

У то име се између дописнице РТС-а и аутора коментара развила кратка приватна преписка, која се доле преноси.

В. Кнежевић: "Ваша данашња колумна има барем једну грешку у закључивању: Није све што се последњих месеци ваља по улицама Западног Балкана "храбро цивилно друштво". Не морам да имам трунку симпатија према Вучићу да видим ко се све дигао против њега, шифра 'Двери'. Разумем Вашу фрустрацију над стањем и делим је. Свеједно мислим да Вам недостаје више конкретног знања о "уличним приликама" на Балкану.

Плус, оно што Ви предлажте, лежи на траси политичког атавизма из 19. века. Европа се понаша као да је са последњим проширењем 2013. узела шта јој припада, а остатак су бивше отоманске територије, културно сличне, нека њих тамо заједно, а онда ћемо једног лепог дана видети."

О. Грим: "Немам појма шта мислите са 'атавизмом с почетка 19. века'. Мој предлог је само у томе да тих шест држава учине оно што су ионако обећале: да уведу ЕУ право, постатну европске, удруже се у заједничко тржиште и слично. Чиненица да су се међу противнике власти увукле неке сумњиве особе, не мења на ствари.

Али док Ваша премијерка јавно вређа косовске Албанце као примитивне шумске становнике, док јој Приштина у противреакцији брани улазак на Косово, док хер Ђукановић нема паметнија посла него да у слободној царинској зони Бар подиже фабрику цигарета (!), и то док Црна Гора још увек стоји на ЕУ тапету због кријумчарења цигарета, док у БиХ хер Додик води прљаву игру уз руску подршку; док се све то догађа, бојим се да људи из тих земаља имају само једну наду за живот у достојанству: да емигрирају. Тако да би било најбоље да дигнемо руке од фарсе проширења, која ионако само служи политичким елитама Београда, Тиране, па по реду даље."

В. Кнежевић: "Врло је тешко разговарати кад Ви и не схватате шта у стварности кажете. Свих тих шест земаља су историјски део османског наслеђа на Балкану. То је једино што у политичко-историјском смислу имају заједничко, односно, што су некад имале заједничко. Сад се одједном тај стари принцип проглашава активним моделом за нова решења. То је лагано расистички став, иако ми због тога не би пало на памет да Вас проглашавам расистом. Рекла бих да напросто реагујете из несвесног рефлекса политичке дистинкције – шта год се дешава, Балкан је напољу. Политички атавизам, шта друго.

Успут сте Србију прогласили пропалом државом, јер само под том претпоставком теза да су "сви исти" постаје морално прихватљива. А и духовито је - осим Србије и Албаније, остале четири државе су у последње две и по деценије направљене од стране ЕУ и Запада. Тако нове, а већ пропале!"

Без одговора

Објављивање ове кратке преписке има само један циљ – да се на конкретном примеру покаже с којом снагом се уравниловка у односу на Западни Балкан, формирана политички на нивоу најутицајнијих ЕУ земаља, спустила у медије и тамо одомаћила. Нешто као "trickle-down" културолошке надмености!

Примедба О. Грима о "мојој премијерки" посебно подцртава злобни карактер тезе о политичко-културној граници која дели ЕУ од Западног Балкана. Да ли је Штрахе "његов вицепремијер", а Кикл "његов министар"?

Сходно томе, колега из аустријског листа Пресе и не мисли да бечки дописник једног српског медија може бити новинар, већ само регрут у борбеној пропагандној формацији коју је мобилисала српска влада.

"Ваша премијерка", "ваш председник", "ваше комшије исте такве као и ви" постају синекдохални изрази тамо где се уствари мисли "ти", "твоја редакција" или "твој медиј".

Јер, политички атавизам нас учи да на Западном Балкану и нема редакција и појединаца, тамо су само газде и колективи.