Беч и Берлин под хладном руком поларизације

За оно што се тренутно догађа на политичким сценама Аустрије и Немачке, нема преседана у новијој послератној историји након 1945.

Фактичко стање је следеће: Реагујући на кризу легитимације, државни органи се окрећу партијској бази; партијске базе игноришу дубину поларизације јавности; јавност, структурисана као политички суверен, тражи одлучну реакцију државних органа; државни органи не могу да испоруче тражено, јер осећају да су у кризи легитимације.

Графички представљено, овде се има посла са кружницом нестабилне линије, која може пући на било ком од та четири нивоа – државне власти, партијских структура, друштвеног система и подељене јавности.

Аустрија и Немачка су, као пре њих Француска, Белгија или Италија, постале таоци новијег развоја политичких прилика, чија је прва фаза исписана првобитном глорификацијом феномена "Арапског пролећа" 2011. и 2012, друга проглашавањем санкција Русији 2014, трећа резигнираним мирењем са сеобом народа 2015, четврта нелогичним испоручивањем ЕУ у зависност од промењивог режима у Турској.

То није крај Уније, али јесте покушај испровоцираног напуштања политичких категорија двадесетог века, пре свега нације и националне државе.

Нације узвраћају ударац

Све што се овог тренутка догађа на политичкој сцени Аустрије може се подвести под драматику националне државе – хоће ли она бити подвргнута даљој делегитимизацији, или ће напротив повратити део политичких компетенција.

Иако је конзервативни кандидат за државног председника испао у првом кругу заједно са кандидатом социјалдемократа, тај пораз за сада има ефекте само по социјалдемократе.

Почело је директним прозивањем канцелара Фајмана "да покаже довољно личног достојанства и историјске одговорности" тиме што ће поднети оставку на све функције (уводник листа Пресе одмах након првог круга).

У какофонији јавних и полујавних гласова, брзо је постало јасно да не мисле сви на Фајмана кад вичу "Оставка!".

На видело је испливао дубоки идеолошки јаз који до прошле године тихо, од ове врло проминентно, дели аустријску социјалдемократију: Да ли је Аустрија примила превише или премало миграната (90.000 у 2015. години и око 30.000 у 2016.)?

Да ли се према Штрахеовом ФПÖ-у треба отворити, или ту странку и даље презирати и игнорисати, а њене гласаче вређати као "неонацистичко семе"?

Да ли је затварањем "балканске руте" аустријска влада спасила Европску унију, или је етички, морално, осудила на пропаст?

Да ли и даље треба државним средствима помагати демографску и културну исламизацију европских друштава, такозвану "културализацију" Уније (Ортнер онлајн), или се том тренду супротставити активном националном политиком?

На персоналном плану: Да ли је Фајман крив зато што је до јануара спроводио неограничену миграциону политику, или од фебруара рестриктивну?

Према тим питањима, партијске структуре, територијалне организације и локалне групе стоје подељене и дубоко поларизоване – као да из дубине демократске левице Фајмана гледају две партије.

Ако за сада остане на функцији – што ће се знати у понедељак, када се завршавају сондирајући унутарпартијски разговори – биће то не толико због недостатка персоналних опција, већ из осећаја комодитета најјачег националног социјалдемократе, бечког градоначелника Михаела Хојпла, који ових дана шаље противречне сигнале.

Да би устоличио некога са потенцијалом да уједини поларизовану партијску базу (Герхард Цајлер или Кристиан Керн), Хојпл би прво сам морао да постане шеф владе и партије, функција која је у његовом систему вредности далеко испод статуса градоначелника царског града Беча.

Меркел: Премало, прекасно или превише, прерано?

И немачки ЦДУ је од прошле седмице ушао у зону убрзаног протока времена, где се стратешки правци смењују у ритму дневне понуде осредњег ресторана.

У понедељак је Шпигел у коментару насловљеном "Меркелино време је прошло" ефективно тражио канцеларкину оставку (аутор Јанко Тиц), у среду је то постало ирелевантно, у петак је на истим страницама изражена забринутост због последица које реконструкција турске владе може имати по стабилност немачке владе.

Импулс збуњености није се у немачке медије толико спустио са државног нивоа, већ попео са партијског.

Наиме, у понедељак је у медије – у велики број медија, што значи да се није радило о некој посебној тајни – процурела информација са партијског президијума ЦДУ, да је та странка десног центра одлучила да престане са производњом политике левог центра, будући да ју је та чињеница последњих осам месеци коштала губитка гласачког тела, друштвеног утицаја и отворене свађе са регионалним партнером ЦСУ.

Теоретски, ЦДУ је сигнализовао да диже руке од глобалног хуманизма; практично, тиме би се програмски отворио према оном делу конзервативног гласачког тела које је, јавно жигосано као "неонацистичко семе", побегло десно позиционисаном АФД-у.

У првој реакцији на померања унутар немачког партијског пејзажа, Шпигел се одлучио за следећу дијагнозу: "У Штутгарту се АФД инсценирао као нова снага против естаблишмента. Канцеларка је чиста есенција естаблишмента. Ако жели да победи АФД, Меркелова мора да оде".

Тиц пише: "ЦДУ слаби прогресивно са останком Ангеле Меркел на партијском врху. Њени чланови очајавају над чињеницом да је канцеларка или истерала, или преживела све критичаре. Канцеларка је од ЦДУ направила 'шупље тело', празну партијску љуску – недавно се жалио, а где баш он, шеф социјалдемократа (СПД) Зигмар Габријел. Још се ниједна организована политичка снага у Немачкој није усудила да тако дрско преко ноћи баци у воду све своје дугогодишње принципе, као сада ЦДУ под Ангелом Меркел. Све за власт! Бес због тога манифестује се код многих као чланство или у гласању за АФД. А при томе је и сам СПД већ одавно постао шупље тело, само га још љуска држи, док се дезилузионисане социјалдемократе окрећу десним популистима. (...) Меркелова је у својих, до данас 11 година владавине, успела да пулверизује чак два политичка блока – свој конзервативни и туђи социјалдемократски".

Коментар "Прекасно", који за Шпигел потписује Јакоб Аугштајн, написан је из рефлекса дубоке резигнације, мотива који се све чешће среће и код неких медијских аутора у Аустрији.

Аугштајн: "Десница мења Немачку, вредносна парадигма је већ на делу. АФД се пред нашим очима претвара у нову конзервативну партију. Успон АФД-а нити је изненађујући, нити је био незаустављив. Друге партије и медији су беспомоћно посматрале тај процес отвореног краја. Сад је касно – десна револуција је почела (...) Када је пре неколико дана један десничар победио у првом кругу аустријских председничких избора, Зигмар Габријел је рекао – сада се све демократске снаге морају сврстати иза преосталог демократског кандидата. Демократске снаге? Па десни заокрет је и овде и тамо управо продукт 'демократских снага'."

Карлу Великом, или – кад је Европа била до Константинопоља

Да се овде не би превише заглибило у теоријско разматрање о томе како су "демократске снаге" у Европи – социјалдемократе, социјалисти, конзервативни, демохришћани и зелени – ставиле на коцку будућност континента и отвориле врата "деснима", најбоље је тај механизам трансформације објаснити на једном сасвим једноставном примеру: Додели угледне Карлове награде папи Фрањи на церемонији у Ватикану.

То је први пут да је један папа добио редовну Карлову награду која се непрекидно од 1950. додељује за достигнућа у јединству Европе. (Иван Павле Други је 2004. добио ванредну Карлову награду, нешто као утешну, док је главна те године додељена ирском ЕУ парламентарцу Пету Коксу).

Далеко од тога да је он није заслужио, сигурно да јесте! Ствар међутим и није у томе, већ у очајничком тражењу моралног ауторитета којим најутицајнији ЕУ политичари покушавају да без губитка, без компромиса, без трунке попуштања, наставе политику којом су уствари само пробудили дезинтеграционе силе унутар ЕУ.

Овако би, уз примену формуле са почетка текста, изгледао ланац узрочно-последичних веза у конкретном случају: Немачка канцеларка не одустаје од плана да прогура обавезну, присилну, али у свему осталом солидарну поделу стотина и стотина хиљада муслиманских миграната са Блиског истока и Африке.

После осам месеци истрајавања, при чему је један део дисциплинске енергије потрошен и на одржавање јединства у анти-руским санкцијама, канцеларки је јасно да има посла са националном кризом легитимације.

За канцеларку би стога било најједноставније да се по легитимацију спусти у страначку базу ЦДУ, али и она и коалициони СПД су у међувремену "шупља тела", како констатује колега из Немачке.

Друга канцеларкина опција би била спуштање у још дубљу базу, код самог суверена, односно бирачког тела, али оно је у Немачкој такође поларизовано, што добро показује успех АФД-а, па ни та варијанта не долази у обзир.

Трећа канцеларкина опција је ићи по екстра легитимацију у државе чланице ЕУ, али кичма неких националних политичких гарнитура, аустријске чак врло драстично, је буквално сломљена Меркелином миграционом политиком.

Шта онда преостаје канцеларки? Једино Брисел и заједничке европске институције – председници Парламента Шулц, Комисије Јункер и Савета Туск.

Али, како и они знају да канцеларкина политика глобализоване социјалне државе почиње да угрожава тектонику заједничке европске куће, јасно им је да се под хитно морају ослонити на екстерну легитимациону инстанцу.

Избор је мали: код Путина неће, код Столтенберга не желе, код Обаме не могу (јер одлази), код Ердогана могу, али им не помаже.

И тако су Меркелова, Шулц, Јункер и Туск извукли папу Фрању из етичког шешира Старог континента, надајући се да ће им његов неупитни морални ауторитет и хуманистички профил вратити политичку легитимацију која им еродира на државном, партијском, друштвеном и заједничком европском нивоу.

Папа, са своје стране, не мора никуда по екстра дозу ауторизације – он је не само службено непогрешив (infallibilitas dogma), већ и по функцији ослобођен дисциплинских оквира демократије, избора, медија, поделе власти и народа као непредвидивог суверена.