Иранске дилеме: Како потрошити 100 милијарди долара?

Техеран се нада да ће ова конференција означити почетак одмрзавања иранских петро-долара, чија се висина процењује на 100 милијарди у банкама широм света. Иран долази у шопинг у Беч.

Међународне санкције УН, уведене 2006. године против политичко-религиозног режима у Техерану, имале су за циљ да угуше рађање иранске нуклеарне бомбе. Осим можда Американаца неко време, оне никога нису учиниле срећним.

Ирански народ је скупо платио такозвану "no fear" политику бившег председника државе Maхмуда Ахмадинежада, а европске економије су патиле јер су им геостратешки аргументи одсекли приступ богатом тржиту земље, чији је нафтни сектор пре санкција зарађивао 100-120 милијарди долара годишње.

Састанак у Бечу организују Аустријска привредна комора и техерански Институт за економске и интернационалне студије "Раванд", у европским медијима популарно назван "ирански Давос".

Рангом највиши ирански представник је министар индустрије, рударства и трговине Мухамед Нематзадех, али је свита иза њега још важнија, јер носи спискове за куповину. На листи учесника воде имена из петрохемијске индустрије, експлоатације земног гаса, машинског и аутомобилског сектора, берзе, финансијских институција и трговине.

Време када су се европски партнери склањали од медијских и других рефлектора у контактима са иранским пословним светом очито се примиче крају. Тако у Беч, осим самог домаћина, председника аустријске националне коморе Кристофа Лајтла, долазе и председавајући Британско-иранске, Немачко-иранске и Француско-иранске привредне коморе, као и велики број извршних директора европских индустријских фирми и финансијских организација.

Још је доста тога непознато и флуидно, пре свега зато што се са поступним укидањем санкција неће кренути пре почетка идуће године, и то у најбољем случају. Сигурно је, међутим, да Европи овог тренутка нико не може отети осећај тријумфа, чак иако је присиљена да га дели са режимом у Техерану.

Да ли од вишка боли глава?

После грозничавог тражења милијарди евра за спас Грчке, Европа се у истој недељи суочава са притиском потенцијално богатог Ирана, који је под санкцијама изгубио право да легално троши своје милијарде петро-долара.

Одмах после проблема мањка, Европа се носила са проблемима вишка, што је поново ставља пред изазове. Хоће ли инспектори Атомске агенције у Бечу идуће зиме дати зелено светло за укидање санкција? Да ли ће споразум Групе 5+1 и Ирана проћи кроз Амерички конгрес? Располаже ли Израел том политичком тежином да недвосмислено утиче на америчког законодавца? Како ће се Саудијска Арабија носити са својим незадовољством, пасивно или активно?

За почетак, Европа се определила за поглед из "бизнис угла", а он је по рефлексу склон оптимизму – Иран има скоро 80 милиона становника, располаже добростојећим средњим слојем навиклим да троши, укус конзумената је јасно на страни западних производа, индустрија и инфраструктура имају снажну потребу да кроз технолошку модернизацију надокнаде изгубљене године.

Кад Европа ових дана гледа према Ирану, то је увек са осећајем неограничених могућности, оним који су делили учесници Златне грознице у Калифорнији крајем деветнаестог века. Немачки министар привреде Зигмар Габријел путује овог викенда у Техеран, одмах после њега француски министар дипломатије Лоран Фабијус, почетком септембра аустријски председник Хајнц Фишер.

Зато је сазван састанак у Бечу, као први корак ка новом циклусу заједничког економског полета, где би Иран могао да бележи годишњи раст од осам одсто, а где ни Европа, коју су Сједињене Државе у ових девет година већ пречесто опомињале због кршења санкција, не би прошла лоше.

Свеукупно, била је то из визуре ЕУ више него добра недеља – Грчка је спасена од најгорег, Иран долази у велику куповину, Русија је опет конструктивна, а српски премијер није убијен у Сребреници.

У западним медијима, пре свега америчким, усталила се паушална рачуница о 100 милијарди иранских петро-долара који леже блокирани на банковним рачунима и чекају боља времена да буду потрошени.

Извори нису увек поуздани, али висину те суме је пре неколико дана потврдио шеф техеранске привредне коморе Јахја ел Есхаг.

Комбинацијом иранских и америчких извора долази се до основних величина. На рачунима у кинеским банкама спавају 22 милијарде, у индијским близу девет, од прошле године Сједињене Државе, у оптимистичком ритму бечких преговора, враћају у порцијама пакет од близу 12 милијарди.

У Великој Британији је "Бритиш петролеум", највећи појединачни дужник иранске петрохемије, иако је, строго речено, указом британске владе изузет из режима санкција према Ирану, иза њега долази холандски "Ројал дач шел" са дугом од 2,8 милијарди.

Али није све у нафти и високој технологији. Неки финансијски проблеми између Вашингтона и Техерана вуку се још од иранског пуча 1979. године, када је администрација Џимија Картера први пут замрзавала иранску имовину.

Између осталог, америчке власти су преузеле комплекс иранске амбасаде, постепено још десетак великих иранских имобилија и годинама их издавале за свој рачун, тако да се зарада из тог извора у међувремену попела на пола милијарде долара, пише амерички часопис Бизнис инсајдер.

Интересантна је грешка која стоји у споменутом тексту у Бизнис инсајдеру. Аутор Роб Гарвер исправно истиче комплексност имовинско-правних питања САД–Иран, развучених на период од 35 година, да би на крају закључио "како је иранска влада увек инсистирала да та средства по правди припадају ирачком народу".

Да ли је с оне стране Атлантика увек јасна разлика између Ирана и Ирака? У анегдотама не. Читаоци дневника Хералд трибјуна пролећа 2003. сетиће се анегдоте уплетене у извештај о почетку Бушове операције против Садама Хусеина.

Командант ескадриле бомбардера јавља се наводно команди у Пентагону како управо лете изнад циљева у Ираку, спремни на акцију, на шта се с друге стране чује очајнички глас: "Ирак? За бога милога, рекли смо вам Иран!" После тога резигнирано: "Али, кад сте већ ту..."

Од суне до шије

Са нуклеарним договором од пре два дана, Америка, уз њу са нескривеним олакшањем и Европа, почињу да пребацују тежиште своје блискоисточне политике са сунитских на шиитске режиме.

Реч је о правом геостратешком земљотресу са задршком. Као доказ довољно је погледати временску линију најрелевантнијег учесника у тој комбинованој дипломатско-ратној игри, ону коју су вукле Сједињене Државе.

Нулта фаза: Вашингтон је војнички опремио талибане, да би истерали Совјете из Авганистана.

Прва фаза: Талибани су постали социјални супстрат из којег је, уз помоћ појединих харизматичних саудијских вехабита, израсла милитантна Ал Каида, панисламистички џихад.

Друга фаза: Ал Каида објављује рат Сједињеним Државама, или 9/11.

Трећа фаза: Америка 2001. креће у одмазду у Авганистан, 2003. у Ирак. Тек поглед на географску карту открива логику ирачке операције – она стешњава режим иранских мула између две САД–НАТО интервенције. У припремама се ирачка интервенција водила под истим именом као и авганистанска "Дугорочна слобода", тек је крајем марта 2003. име промењено у "Ирачка слобода". Имена нису случајна – "Дугорочна слобода" стоји као заједнички именитељ за борбу против глобалног исламистичког тероризма, дијагноза која се за Ирак још у марту 2003. године показала као неоснована.

Четврта фаза: Бушова влада је у ствари мислила унапред! Из друштвеног супстрата створеног на развалинама "Ирачке слободе" и "Арапског пролећа" рађа се милитантна Исламска држава, панисламистички џихад, који исправља погрешну логику Ал Каиде, па прво оснива државу пре него што крене у кажњавање света.

Пета фаза: Регионално гледано, једина озбиљна опасност Исламској држави прети од иранског режима. Он једини има средства, дисциплину, мотивацију и вољу да спречи ширење милитантног исламизма сунитског предзнака.

За Сједињене Државе, то значи ментални повратак у нулту фазу, тражење помоћи од Руса и ЕУ, не би ли се једна пропала линија националне политике реструктурирала као грчки дуг и обукла у интернационалну хаљину нуклеарног споразума са Ираном 14. јула ове недеље у Бечу. Круг је затворен.

На велику невољу Запада, Израел се нашао затворен у том кругу. Тиме што отворено лобира против бечког споразума, Бенјамин Нетанјаху делује против интереса земље, тврди израелски филозоф Карл Штренгер у интервјуу немачком телевизијском каналу АРД.

По њему, ирански режим остаје велика опасност по опстанак јеврејске државе, али се свеједно кроз везивање Техерана међународним уговорима за Израел отвара већи простор дипломатске игре, "поготово кад се зна да је укидање санкција ионако било неминовно".

"Нетанјаху и Нафтали Бенет (министар привреде, трговине и религије) етаблирали су агресивни тон као јавну норму, због чега се представници умерених снага плаше отвореног признања како споразум са Ираном и није тако лош", сматра Штренгер.

Штренгер закључује да је Нетанјаху пропустио да постане део процеса повратка Ирана у међународно друштво угледних, довео је Израел на конфронтациони курс са својим главним савезником, "и из све снаге покушава да торпедује споразум из Беча".

Сад све зависи од тога како ће реаговати сунитске државе у региону. Оне су прави губитници бечког 14. јула, оне чекају први ударац дипломатског земљотреса за задршком.