Ново заоштравање у односима Кине и Јапана

Кинеске власти заплениле су теретни брод "Баостил емоушн" у власништву јапанске транспортне компаније "Шосен Мицуи", јављају медији у источној Азији.

Заплена је извршена на основу одлуке Поморског суда у Шангају на захтев родбине кинеских бродовласника који су далеке 1936. године јапанским трговцима изнајмили два брода који им, услед почетка оружаног сукоба између две земље, никада нису били враћени.

Ово је први случај у историји односа Кине и Јапана да је један кинески суд донео одлуку да заплени јапанску својину ради надокнаде штете претрпљене током рата између две земље који је почео тридесетих година прошлог века.

Наиме, приликом нормализације односа између две земље 1972. године, влада Народне Републике Кине одрекла се потраживања за надокнаду ратне штете. Власти у Пекингу одлучиле су се на тај неповољни корак да би, побољшањем односа са Сједињеним Америчким Државама и њеним савезницима, стекле место у Савету безбедности Уједињених нација које је до тада било у рукама капиталистичког режима националистичке партије Куоминтанг.

Руководство те партије избегло је на Тајван после пораза у грађанском рату са комунистима и одатле покушавало да репрезентује читав кинески народ у међународним односима.

Мада за Јапан званично није постојала обавеза да исплати ратну одштету, међу политичким коментаторима у источној Азији влада уверење да је, великим донацијама Кини у протеклих неколико деценија, Јапан, заправо, неформално исплаћивао накнаду за део огромне штете коју је причинио Кини.

Важан преседан

Јапанске војне снаге заузеле су Тајван 1895. године, а 1931. године окупирале су и Манџурију, пространу област на североистоку Кине.

Шест година касније, Јапан је отпочео напад и на друге делове Кине. Јапанска војска тада је реквирирала два поменута кинеска брода, а они су убрзо потом и уништени током ратних дејстава.

Наследници кинеских бродовласника тврде да најам за коришћење бродова није био плаћен, те да компанија њихових предака није била обештећена за економски губитак проузрокован уништењем тих пловила.

Они су у прошлости тужили јапанску владу пред јапанским судом, али је њихов захтев био одбијен, јер није био у складу са поменутим споразумом између две државе.

Међутим, 2007. године домаћи, кинески суд је прихватио њихову тужбу и наложио исплату одштете у висини од 29 милиона долара. Три године касније кинески Врховни суд одбио је жалбу јапанске компаније и потврдио пресуду првостепеног суда. Подносиоци тужбе и тужена страна нису успели да постигну вансудски договор, па је суд у Шангају донео одлуку да се заплени јапански брод који је сада укотвљен у кинеској провинцији Џеђијанг.

Кинеска влада је последњих месеци заузела став да је споразум о одрицању од ратне одштете правно релевантан само за државу и да, као такав, не обавезује индивидуално кинеске грађане и фирме. Према том тумачењу, појединци и компаније из Кине могу да туже јапанске фирме и захтевају одштету.

Одлука суда у Шангају је важан преседан који би могао да покрене лавину тужби против јапанских предузећа која су током окупације Кине користила домаћу радну снагу и ресурсе без надокнаде. То додатно компликује односе између друге и треће највеће економије света који су већ затегнути због територијалног спора око малих острва Сенкаку (или Дијаоју) у Источном кинеском мору и због посета високих јапанских званичника контроверзном токијском храму Јасукуњи у којем се чува спомен на преминуле јапанске војнике, међу којима је и неколико десетина војсковођа који су били осуђени за ратне злочине.

Још један важан преседан је и почетак судског процеса у Пекингу прошлог месеца у којем група кинеских грађана тражи од јапанских компанија "Мицубиши материјал" и "Њихон кокс" одштету за присилни рад у рудницима током рата. Све до тада кинески судови су одбацивали колективне тужбе против јапанских компанија.

Јапански медији јављају да се, тренутно, око 40.000 кинеских грађана спрема да колективно тужи више од 30 јапанских компанија.

Сматра се да је нови тренд у вези са потраживањима ратне одштете одговор кинеске државе на посете јапанских премијера и других високих државних службеника храму Јасукуњи и на национализацију спорних острва у Источном кинеском мору коју је спровела јапанска влада 2012.

Тај тренд, између осталог, представља и врсту економско-политичког притиска који јача преговарачке позиције Кине у сучељавању између две државе, али и нешто што би могло да озбиљно угрози трговину између две земље чија годишња размена прелази 200 милијарди долара. Наиме, многе од више хиљада јапанских компанија у Кини могле би да смање своје ангажовање у тој земљи због опасности да им својина у будућности буде конфискована.

Отварање нове базе у близини спорних острва

Наведене тужбе нису једини вид ескалације у политичком надметању две многољудне и економски снажне државе последњих дана.

У Јапану је ове недеље објављен план владе да се на најзападнијем јапанском острву Јонагуњи, недалеко од спорних острва Сенкаку, изгради осматрачка станица коју би опслуживало 150 припадника војске и која би служила за праћење кретања кинеских војних ефектива у региону.

Јонагуњи, који броји нешто више од 1.500 становника, у Јапану је познат по узгајању шећерне трске, а његови становници се поред тога баве риболовом и сточарством.

Мада већина становника подржава отварање мале војне базе због економског ефекта које ће то имати на локалну привреду, један део њих протестује против доласка војника на острво због забринутости да би у неком евентуалном конфликту између две земље то могло да их стави на нишан кинеске армије.

Успостављање радарске станице на Јонагуњију омогућиће Јапану дубље осматрање унутар територије Кине и раније упозоравање када је у питању прилазак кинеских летелица и бродовља спорним острвима Сенкаку.

Сенкаку (кинески: Дијаоју) се налазе под јапанском контролом, али су од 2012. када је јапанска влада објавила њихову национализацију учестали уласци кинеских патролних чамаца и извиђачких авиона у воде и ваздушни простор око њих.