Арсовићи из Меровца изгубили кућу у пожару па добили нову

Срећни једино што су извукли живу главу у осмој деценији, Никола и његова супруга, нашли су се, после неколико сати ватрене стихије, на голој ледини. Уместо куће и окућнице, остало је згариште и велико питање, шта и како даље. 

Никола Арсовић, из Меровца, каже: "Нисмо имали времена, да није унук вриснуо, ми би изгорели, и жена и ја. Букнуло је, ја сам само дете, онај врисак ме пресеко, доватио дете и изашао и ћерки говорим, узимај мајку."

Након првобитног шока, тргли су се, кажу, веома брзо и иако је у том тренутку изгледало готово неоствариво, нису губили наду да ће поново изградити кућу и вратити се на своје огњиште.

Никола Арсовић додаје: "Веровао сам да ће нешто да се деси, један дан ме сроза, па ме други дан подигне, али тешко смо и једва смо успели али успели смо."

Јасминка Арсовић, из Меровца, објашњава: "Јесам била под стресом, јесам пала у депресију, али имала сам поверења, имала сам поверења у људе, који су ми обећали да ће то да буде све у реду и то ме је држало."

Kада су људи сазнали за њихову трагедију, кажу да више ни једног тренутка нису остали сами, беспомоћни. Помагали су и они који су их знали, али и они које никада нису видели, а вероватно и неће. Укључила се и држава и веома брзо, након рашчишћавања згаришта, Арсовићи су кренули да граде нову кућу.  

Јасминка објашњава: "Супер су одрадили, а осећам се супер, зато што сам у својој кући, зато што сам дошла овде где сам 40 и нешто година живела. Ја сам се, после 6 месеци, први пут наспавала као човек."

Иако је од пожара прошло скоро шест месеци, помоћ још увек стиже, али је она недовољна да би се вратили колико -толико нормалном животу.

Никола Арсовић, из Меровца , наводи: "Дрва су ми обећали, али ја не могу да одем, рука ми је отказала, јављају се неки, шумар ми је рекао, али ја сам морао прво ово да створим, па после све остало."

Јасминка Арсовић, из Меровца, закључује: "Немамо баш храну, али ајде, сад сналазимо се, нема везе, нама двома не треба много. Немамо где стоку да чувамо, пошто имамо те овце, треба да се изида та штала."

Прича о Арсовићима је уједно и прича о десетинама породица, које су у Топлици, за једно поподне, остале без ичега. Малом броју њих држава је изградила куће и окућнице, донирала стоку и механизацију. Многима је помогла новчано, али је то, показало се, било недовољно да се надокнади све оно што је изгубљено. Добар део њих још увек чека одговор надлежног министарства, након што су првобитно остали без права на било какву новчану помоћ.