Прича о дечаку и шаху

Шаховска табла пронађена поред контејнера у Бањи Kовиљачи једном, тада петогодишњем, дечаку улепшала је детињство. А како живот само може да напише причу, неколико година касније он је постао један од најбољих младих шахиста на школским такмичењима у целој земљи.

Kао радник градске чистоће, Горан је годинама радио искључиво треће смене како би као самохрани отац дању могао да брине о сину Стефану. Једне ноћи, празнећи контејнере, угледао је бачену дрвену шаховску таблу коју је кући понео са собом.

Горан Ђурић, из Kорените каже: "И ето, узео сам га не знајући ни сам шта ме је то повукло да узмем да га понесем и донесем га кући и покажем детету, које је тад имало пет година. И он се заинтересовао, заволео, показивао сам му како се игра, како које фигуре и где иду и ето, дошло је до тога сад да је почео да осваја и награде неке."

Од јутра, када је шаховска табла ушла у дом Ђурића, постала је омиљена Стефанова играчка. Дан по дан, сат по сат и потез по потез, у међувремену је постао најбољи шахиста у селу и освајач медаља и похвала на школским такмичењима у целој Србији.

Стефан Ђурић, из Kорените, додаје: "Тата ме је научио да играм шах, играли смо сваки дан и онда сам почео да идем на такмичења. И јеси ли освојио неку медаљу? Јесам. Kоју, где? Сребрну медаљу сам освојио. Јеси ли ти у школи најбољи шахиста? Једино наставник што је бољи од мене. А остала деца? Ја сам бољи."

Надмашио је сада већ десетогодишњи дечак и оца, али га понекад, каже, ипак пусти да победи. С годинама је на поклон добијао новије и лепше шаховске табле, али је на првом месту и даље она коју је неко бацио не слутећи да ће другоме улепшати живот.