Сећање на Ремуса Аврамескуа - његово срце до краја куцало је за људе

Ремус Аврамеску – неуморни хроничар живота и  новинар чији су извештаји обележили епохе. Рођен је 29. децембра 1941. године – али, како су говорили његови најближи сарадници, Ремус се заправо родио оног тренутка када је први пут узео микрофон у руке и закорачио у новинарски свет.

“Он је један бард који је оставо веома дубок и сликовит траг, он је један историчар који неће никад бити заобиђен, један хроничар који је оставио непроцењиво богатсво у слици, речи, фотогорафији и свему ономе чиме се бавио из те своје информативне глади и делатности . Био је гладан догађаја и када није било догађаја он је догађај правио да би извештавао своју редакцију да би од овог краја направио центар света”, каже Иван Бабић, новинар и дугогодишњи сарадник.

У каријери дугој више од пола деценије, Ремус  је био много више од репортера. Био је мост између Србије и Румуније – две земље које је спајао причама људи са обе стране границе.

Његово име остало је уписано у историју телевизијског новинарства – као први који је, 1989. године, са лица места у Темишвару послао слике румунске револуције у свет. Телевизији Београд донео је ексклузиву која се памти, а гледаоцима – истину у реалном времену. С њим је тада био и сниматељ РТВ Војводине, Дамир Чубрило, који је остао заувек инспирисан тим данима.

„Сећам тог првог снимка који је отишао и обишао цео свет, било је то 24. децембра, рано смо прошли, и то неким стицајем околности, били су заворени гранични прелази, ми смо отишли на Калуђерово у Белој Цркви и први смо стигли у Темишвар. Урадили шта смо урадили док је падао мрак, то је била другачија техника, тада су дошли техничари из Београда и на предајнику поставили уређаје, послали слику директно са Вршачког брега у Брисел, што је било незамисливо у то време”, сећа се Дамир Чубрило, сниматељ РТВ-а.

Његова камера и реч забележиле су тренутке историје, али и свакодневицу обичног човека. Извештавао је са ратишта деведесетих, а његове репортаже из Сједињених Америчких Држава приближиле су гледаоцима савремени свет, али и судбине наших људи у дијаспори. Али, Ремус Аврамеску био је и нешто више – био је узор. Пионир и бард новинарства, али и професионални отац генерацијама новинара које је учио да слушају, гледају, бележе – и да никада не забораве човека у причи.

“Ремус је имао велику фамилију, имао је четворо деце и шесторо унучади, али поред свих њих имао је и толико нас колега којима је био професионални отац. У самим нашим новинарским почецима он је био уз нас, помагао нам, саветовао, делио контакте, уз њега смо стасавали и као људи и као новинари. И увек нас је учио да правимо што више позитивних и лепих прича јер је он био човек који је на свет гледао управо са те позитивне и ведре стране. Јако сам поносна што сам била његов ђак, колега, а пре свега пријатељ”, истиче Јелена Баљак, дописница Вечерњих новости.

“Оставио је велики траг у овом граду, првенствено зато што је створио, попут овог момка, попут његовог сина, попут мене, створио је пуно телевизијских људи који су од њега учили посао. То је првенствено оно што бих ја о њему могао да кажем, мало ми је тешко јер је он од мене направио и човека и сниматеља и телевизијског радника. Првенствено човека - све нас је наоравио људима”, додаје Чубрило.

Његово срце куцало је за људе – за сељаке, за виноградаре,  раднике без права, за празне куће с отвореним вратима. Ремусово наслеђе није само у телевизијским архивама – већ у свакоме коме је дао прилику да буде саслушан, виђен иупамћен. Хвала му на свему.