Како су руски емигранти градили Трстеник између два светска рата?

Између два светска рата, бежећи од бољшевика после Октобарске револуције, у тадашњу Краљевину Срба Хрвата и Словенаца емигрирало је више од 40.000 Руса. У првом налету 1920. године у Трстенички срез долази њих 400. Стотинак је трајно остало у вароши на обали Западне Мораве, која је тада имала 1.200 кућа.

За историчаре прогнана елита, за Трстеничане доносиоци напретка и просперитета у периоду после Великог рата. Најбројнији су били високобразовани мушкарци од 19 до 45 година. Већина је засновала породице, добила посао и заувек остала, а са њима и непролазна градитељска дела.

За обликовање градског језгра и регулацију улица највеће заслуге припадају инжењеру Вјачеславу Ромјанцеву. Као срески грађевински референт руководио је и обновом трстеничког гвозденог моста минираног у првом светском рату.

“И заслужан је за нешто што је било тада последњи изум цивилизациони, а то је увођење струје. Ромјанцев је руководио изградњом прве електроцентрале у Трстенику”, каже др Јелена Вукчевић, виши кустос Музејске збирке.

Две деценије касније у Трстеник, долази Валеријан Матвејев, остварен архитекта и уметник. Осим зграде забавишта, у којој је данас Завичајни музеј и парка , пројектује нову пијацу, фискултурни круг са базеном и теренима и предлаже идејно решење Моравске сеоске куће, као велики поборник очувања културног наслеђа.

“Обновио је око 8 цркава, двадесетак школа и још многе важне културне објекте.Од најстаријег суда у Србији и такође цркве на Савинцу и у Такову које су симболи Другог српског устанка и борбе против Турака”, каже Валеријан Матвејев, унук.

“У Земуну је направио читаве улице. Поред архитектуре то знамо, имао је ту надградњу уметничку. Значи те школе које је завршио. Ишао је на пример са Миленом Павловић Барили у Уметничку ликовну и заједно су били у класи”, наводи Игор Матвејев, Валеријанов син.

Наташа која живи у Трстенику је потомак једно од четворо деце, из брака војника царске Русије са Српкињом.

,,Мој деда ме је звао Наташа. И добила сам име то сам касније сазнала по његовој ћерки коју је он оставио тамо у том Кубану одакле је потекао, јер оженио се млад отишао у војску која је трајала по 2-3 године не знам тада тачно. И за време руско-турског рата нашао се на територији наше пређашње Југославије. Није могао назад наравно”, каже Наташа Лукјаченко Павловић, унука Стјепана Лукјанченка.

Сплетом животних околности у малој вароши радили су Евгенија, прва жена стоматолог као и први школовани хоровођа и композитор у овом крају , Иван Венденски који је прославио хор “Бошко Југовић”.