Изложба у Шапцу поводом 80 година од ослобођења

Страдање у Шапцу током Другог светског рата није било ништа мање него у Kрагујевцу или Kраљеву, каже аутор изложбе који је дугогодишњи рад преточио у поставку. Немачка артиљерија је 13. априла 1941. са леве обале Саве, отпочела напад на град.

Бранислав Станковић, аутор изложбе, каже: "Изложба заправо од самог почетка прича причу о страдању, јер се прво велико страдање догодило у Засавици, у октобру месецу 1941. године, када су на једној локацији побијени сви Шабачки Јевреји и Роми и један део из Kладовског транспорта, мушкарци који су били део Kладовског транспорта које су Шапчани прихватили. Заиста треба да будемо јако поносни, јер Европа у том тренутку гори у антисемитизму, а наши преци су овде у граду примили 1200 Јевреја из Беча, удомили их и водили бригу о њима све док нису стигли Немци. Са друге стране, можете такође испратити и пропагандни материјал који су Немци у том периоду лепили по граду."

Исте године, Немци су заробили око 5.000 мушкараца од 14-70 година, и натерали их да трче до села Јарак, на другој обали Саве. Током ,,Kрвавог марша,, убијено је 120 особа. Немачка окупација трајала је до 20. октобра 1944. године. Три дана касније, у град су ушле партизанске јединице. Без судског поступка и утврђене кривице, поједине Шапчане су прогласили издајницима и народним непријатељима и убили на старом железничком мосту. Међу ухапшенима била је и др Ружица Војић, највећа добротворка Народног музеја у Шапцу.

Бранислав Станковић, аутор изложбе, додаје: "Огромна већина је оних који су ликвидирани због тога што су били непријатељски расположени према комунизму, према систему који је успостављан, или су били богати, или су били пре тога високо позиционирани као интелектуалци, апотекари, адвокати, лекари, професори, и то је био довољан разлог да будете ликвидирани у дивљим чишћењима, како у остатку Србије, тако и у Шапцу."

У децембру исте године, у Семберији је заробљено 56 припадника Ђачког батаљона Церско-мајевичког корпуса. Након мучења, сви су убијени. Породицама је тек после једне деценије дозвољено да њихове посмртне остатке пренесу на Доњошорско гробље у Шапцу.