Драгана Стојилковић - једини тумач за српски знаковни језик од Лесковца до Прешева

Од друге године живи у тишини.Четрдесетдеветогодишња Лесковчанка Бисера Мамутовић, мајка двоје деце школавала се у Нишу. По струци је шивач, али годинама не ради нигде. Без помоћи тумача за знаковни језик који је глувима основни, матерњи језик тешко да би могла да се снађе на улици, продавници, разним институцијама, болници. Уз тумача лакше се суочавају са свим изазовима и проблемима.

„Без тумача за српски знаковни језик нама је веома тешко да остваримо своја права, да успоставимо комуникацију која је наш највећи проблем код лекара, у суду, полицији. Нама је врло важно да са нама буде тумач", наводи Бисера Мамутовић, члан Удружења глувих и наглувих у Лесковцу.

Лесковачко Удружење глувих и наглувих особа има 150 чланова. Велика подршка им је Драгана Стојилковић, дипломирани економиста и једини судски тумач за знаковни језик у Јабланичком и Пчињском округу. С обзиром на то да је одрасла уз глуве родитеље зна колики је проблем језичка баријера. Са лакоћом је савладала 4 нивоа обуке. Ангажована је и у националном преводилачком сервису за глуве и наглуве.

Драгана Стојилковић, судски тумач за знаковни језик у Лесковцу каже да је Савез глувих и наглувих Србије урадио пројекат СОС за глува лица где постоји мобилна апликација за телефон и веб апликација за тумаче. Додаје да су врло једноставна за коришћење. „Глува лица једним кликом позивају тумаче. Тумачи су им доступни 24 часа“, наглашава. На питање зашто мањкају тумачи, одговара: „Мислим да тумачи нису довољно мотивисани или се просто плаше да крену да уче знаковни језик. Није то никакав баук."

Брига, разумевање, пажња за старије чланове, али је ово једино место у граду где и деца са оштећеним слухом имају ослонац.

Почели смо да спородимо говорно - језичке радионице за децу. Долазе логопеди који раде са децом која имају кохлеарни имплант. Дванаесторо деце долази.То је пројекат који финансира наша локална самоуправа", истиче Милорад Станојковић, председник Удружења глувих и наглувих у Лесковцу.

Удружење им је као други дом. То се види и осећа на сваком кораку. Засукали су рукаве и сами реновирали просторије где се свакодневно окупљају. Имају бројне секције, спортске активности, кулинарске и креативне радионице. И у сваки њихов рад уткано је много љубави, задовољства и хуманости.

„Мени је веома важно да долазим овде као и свим глувим лицима. Они су уствари моја друга породица. Помажемо се, дружимо се, спремамо се за разна такмичења које организује Савез глувих и наглувих, имамо доста активности", каже Јелена Стојиљковић, члан Удружења глувих и наглувих у Лесковцу.

А све што њихове веште руке буду створиле, новембра ће бити изложено на фестивалу под називом „Наша култура". Уз госте из целе Србије лесковачко удружење глувих и наглувих обележиће значајан јубилеј - 7 деценија постојања.