После 150 година обнавља се Новаковића млин на реци Градац

Ваљевац Милош Новаковић и његов синовац Бошко потичу из чувене породице воденичара са Граца. Пре стотинупедесет година Милошев чукундеда Новак из села Белића покренуо је воденични камен. Златно доба са пет каменова који мељу жито и иновацијама, попут Пелтонових турбина и ваљних столица било је 60-их година 20. века. Новаковића млин највићим у западној Србији тада су учнили Милошев деда Никола са синовима Владетом и Драганом.

„Ми смо били традиционална породица која се бавила овим послом још из 19. века, тако да је то несвесно нама улазило у крв и нама је то сасвим нормално, без обзира на то што се бавимо и другим пословима. Ипак, неки осећај, да ли је то љубав, да ли је то одговорност, да ли је то не могу да опишем, ипак нас то враћа у ову хладноћу, промају и ипак се најлепше осећамо на том месту тамо", наводи Милош Новаковић, воденичар из Ваљева.

Кукуруз бели осмак и цело зрно пшенице уз једноличан хук воде јаза на Грацу поново меље један камен. Милош се сећа када је производња била много већа, а млин сложено постројење.

„Ово је посебно место на коме смо провели највише времена, а уједно и главно место са кога се контролише производња брашна на једноставан начин у отворима на машинама или стаклићима, који постоје на свакој машини или на прорезима у тавану. У сваком тренутку имамо јасну слику производње брашна", истиче Милош.

Традиција је прекинута на десетак година после велике поплаве 2014. године. Пре покретања воденичног камена, Новаковићи су обновили кров.

Бошко Новаковић, инжењер грађевинарства из Ваљева наглашава: „Обзиром да имамо ту неку нашу стечену одговорност према Грацу, ми смо се окупили, покренули, заправо, млин потпуно ненадано. Ми смо ако не последња породица на Грацу која не жели да прода дедовину, а жели мексимално да унапреди да личи на нешто. Када неко прође да каже да је сређено, да је одржавано и, најбитније, да је нечије. Дакле, да се неко стара о томе и да остане некоме."

У претходна два века воденичари на Грацу Петковићи, Унковићи, Тадићи, Новаковићи, Филиповићи и Саватијевићи били су први чувари и заштитари реке, која слови за једну од најчистијих у Србији.