У кањону реке Вучјанке у Лесковцу под заштитом додатних 49 хектара

Пространство и лепота које опијају. Одвајкада су овде, на северним стрмим падинама Кукавице камен, вода и шуме у складу. Доле ниже уклесала је Вучјанка лепоту која одузима дах. Брзаци, слапови, водопади плене. Из воде с почетка 20. века изнедрила се и светлост. Не гасећи генераторе светска баштина технике, једна од најстаријих хидроелектрана у земљи, стопљена са стенама, пркоси времену. Простор од готово 50 хектара постао је заштићено подручје.

„Туристичка организација града Лесковца као управљач овашћена је и дужна да у наредном периоду спроведе низ активности између осталог идентификацију граница заштићеног подручја, наравно у сарадњи са надлежним институцијама, потребно је урадити годишњи извештај, затим план управљања“, каже Тина Стојановић из Туристичке организације града Лесковца.

Кањон реке Вучјанке споменик је природе. Задатак Туристичке организације као управитеља је да заштити дарове природе и богатство живота у кањону. Неке врсте биљака и животиња јединствене су.

„Захваљујући очуваном станишту кањона реке Вучјанке ми заиста овде имамо ретка флористичка и фаунистичка обележја, међу њима има доста ретких, угожених ендемичних врста, рецимо почев од 52 дрвенасте и жбунасте врсте, не заостају ни флаунистичка разноврсност, рецимо неких 60 врста птица овде обитава, од ихтеолошких врста споменула бих поточну пастрмку“, наводи Снежана Митић, биолог и планинар.

Уредбом о проглашењу споменика природе режим заштите је јасно одређен. Забрањене су изградња, експлоатација камена, асфалтирање. Зато су Вучјанци ових дана помало збуњени.

Заљубљенике у Кукавицу и кањон Вучјанке јесенас је узнемирила изградња видиковца на Соколици, иако у одељењу за друштвене делатности кажу да имају све неопходне дозволе градских и републичких надлежних институција поставља се питање да ли је требало нарушавати оно што је природа савршено исклесала, ово је и овако био видиковац одакле поглед досеже до 20 километара удаљеног Лесковца.

Једино што је дозвољено је уређење прилаза средњовековном Скобаљић граду. Какво је то благо срске историје. Утврђење из 15. века стуб одбране, сведок подвижништва и херојства војводе Николе Скобаљића. Мора бити приступачан и уређен.

„Никола Скобаљић је познат и као војвода који је у време Ђурђа Бранковића бранио јужне крајеве деспотовине са посебним акцентом на заштиту Новог Брда који је у том периоду био највећи рударски центар и заједно са другим највећим рудником Деспотовине деспоту доносио 500 000 сребреника годишње што је огромна сума новца чак и за тај период“, наводи Ђорђе Митровић, историчар Народног музеја

Ово је предео легенди, богате историје, раскошне лепоте. Од Скобаљић града преко чувених Ђокиних вирова, хидроелектране до водерница које чувајући патину, броје векове и још шире мирис свеже самлевеног кукурузног брађна. Са Вучјем у којем је сваки кутак нестварна прича о процвату текстилне индустрије прилика је да туристе овде похрле.