Мајстори за златне нити – филигранска уметност као сведок културе југа Србије

Предмети од филиграна, који сведоче о градској и верској култури југа Србије, најочуванији су у црквеним ризницама.

Доктор Вук Даутовић, научни сарадник на Филозофском факултету у Београду објашњава: "Црквене ризнице су најмање оштећене па су најкрупнији предмети у њима. Људи се селе, носе своје предмете са собом, тако да се та градска култура свуда потире не само у Врању."

Најдрагоценије предмете куповале су имућне хаџије, које су путовале по великим европским градовима. За њих, као и за краљевски двор и цркве, украсе од филиграна и злата израђивале су и познате кујунџије из Врања, Ниша, Пирота и Лесковца.

Др Вук Даутовић додаје: "Врање баштини једну веома сложену културу, која није локална него припада једној импозантној мрежи балканско хришћанске визуелне културе, и то је оно на шта сви треба да будемо поносни."

Филигранство су мајстори са југа Србије учили од искусних грчких и османских кујунџија као и од Цинцара који су се бавили златарством.

Ива Лаковић, етнолошкиња у Народном Музеју у Врању каже: "Нека посебна карактеристика тог накита не може да се каже да се издваја по нечему. Оно што се носило у Београду, чак и у европским градовима и у Бечу, јер су врањски трговци путовали од Цариграда до Беча и преносили су та знања, и наши златари и филиграни ни у чему нису заостајали за оним из Беча или турских градова."

Накит од филиграна био је део врањске градске ношње од средине 19. до средине 20 века.

"Оно што се носило у Врању у то време, доста се ослањало на косовске занатске радионице, односно, на њихове филигранске и златарске радње", додаје Ива Лаковић.

Средином 19. века Врање је био врло развијен занатски центар, а све радионице и златарске радње налазиле су се у главној улици.