Мој херој-теткица у сеоској школи

Јулијана Банковић овако пише о теткици из своје школе: "Мој херој није онај ко носи плашт и спасава свет. Већ је то једна сасвим обична особа, која сваким својим поступком показује љубав и бригу. Њена посвећеност и доброта оставиле су дубог траг у срцима многих који су је упознали. А сваки корак који је направила у школи био је корак да се сви осећамо боље, сигурније и срећније. Ђаци - пешаци, када у зимским данима долазе мокри и смрзнути, Драгица је у улози родитеља, не само теткице, доноси нам чај и наложи ватру. Њена љубав према школи и деци се није променила. Од почетка, њен плави мантил и опанци постали су симбол, не само њеног рада, већ и топлине коју ова школа носи у себи. Школа мирише на свеже уштипке, које Драгица никада не одбија да припреми, а мириси су као загрљаји који чекају на све који уђу. Драгица није само теткица већ истински херој наше школе. Увек насмејана јер своје бриге оставља код куће и спрема се да саслуша ђачке, баш зато је мој херој."

Ово је састав који је пратио Јулијанин рад на ликовном конкурсу, али верно преноси мисли и остала два ученика издвојеног одељења Ушћанске школе у Окчаници.

"Она брине о нама, чува нас. Драгица је и друг и као родитељ и као наставник", сведоче ученици и додају:

"Волим Драгицу, прави најбоље уштипке и волим је зато што је посебна".

"Посао који не волиш не можеш да радиш. А када волиш посао, да ти прија, мени је то као друга кућа. Ја као што радим код моје куће, тако радим и овде исто. И да окречим и да очистим и да исцепам дрва и да наложим, све што треба да се ради ја сам ту", објашњава Драгица.

И не кажу само деца да је Драгица од школе направила дом.

"Она брине о свима нама и о наставницима. Никада нисмо дошли да нас није питала како смо. Увек нас је испратила када кренемо кући, поздрави нас. Са звоном никада није закаснила, чистоћи школе у Гокчаници може да позавиди свака апотека", описује Јасмина Ратковић, наставница српског језика и књижевности.

Генерације које су пре више деценија изашле из школских клупа сећају се да је у свакој школи била бар једна теткица која је била и више од тетке.

"Теткице сада раде свој посао на други начин, одрађују свој посао, шта треба и то је то. Међутим, Драгица је и даље друг и пријатељ и саветник и родитељ. Имала је једна ситуација, давно је то било, не срећам се година која је била, нападао је велики снег, ми смо дошли аутом до доле и затекли смо Драгицу која нам чисти пут до школе", каже Срђан Пушонић, наставник музичке културе.

Драгичином пожртвовању сведочиле су генерација ученика у последње три деценије. И оно је исто и када их је у школи било више стотина и данас када их је само троје.