На Међународни дан особа са инвалидитетом проверавамо на које све препреке наилазе

Четрдесетпетогодишња Нишлијка Јасмина кроз живот иде са мишићном дистрофијом, већ неко време у колицима, а увек са осмехом упркос тешкоћама. А много их је, почев од обичног изласка из стана.

“Од архитектонских баријера не само установа, него и маркета, банака, кафића. Нема персонализованих паркинг места. Нов клинички центар јесте доступан, стари није и скоро су ме носили. Ми се осећамо инфериорно”, каже Јасмина Бараћ Перовић из Ниша.

Ипак, оно што јој је најнеопходније - персонални асистент и геронтодомаћица, иако само радним данима, доступни су јој. Ту услугу особе са инвалидитетом у Гаџином Хану немају. Милан предаје биологију ђацима у три сеоске школе у Заплању. Због мултипла склерозе отежано се креће, али теже је, каже, онима у колицима. Као један од највећих истиче проблем запошљавања.

“У малим срединама теже је него у већој због мање приступачности послу и мањег обима посла који се тиче интелектуалних способности. Акценат се баца више на физичке предиспозиције и механичке ствари”, наводи Милан Денић из Горњег Барбеша.

Особама са инвалидитетом лакше је у већим градовима и када је у питању друштвени живот и спортске активности.

“Уведен је и превоз за ОСИ. Доступно је и Народно позориште, луткарско. Ми волимо и културу у и спорт. СЦ Чаир волим да поменем као позитиван пример јер имају пливачки клуб Делфин и имају лифт за спуштање у воду”, наводи Јасмина Бараћ Перовић из Ниша.

“У малој средини није омогућено бављење спортским активностима, за то је потребно отићи у мало већу средину”, каже Милан Денић из Горњег Барбеша.

И колико год да се ствари мењају на боље, а мењају се, сагласни су наши саговорници, стигма их прати.

“На сваком кораку. Од неких погледа до, па ето и то је дискриминација, нема нас нигде”, каже Јасмина Бараћ Перовић.

“Не можеш да живиш на овај начин, они већ одређују како човек са инвалидитетом треба да живи и шта може да ради”, сматра Милан Денић из Горњег Барбеша.

А, ма где да живе, ту су, међу нама. И желе оно што и сви остали - равноправан статус, заступљеност у институцијама која доносе одлуке које их се тичу и да када их погледамо видимо личност, а не хендикеп.