Број пријављених случајева породичног насиља над децом удвостручен током последње деценије

Проблеми са спавањем, развој анкциозности, проблеми у школи, повлачење из друштвених активности, затварање у себе… све ово могу бити последице или одлике деце која су преживела неки вид насиља.

“Према подацима балканске епидемолошке студије, 70 одсто деце је макар једном током свог живота искусило неки облик физичког или психичког насиља, 38 одсто њих је сведочило неком облику насиља које се одвијало унутар породица, док је рецимо 8 одсто деце искусило сексуално злостављање”, наводи психолошкиња Бојана Танкосић.

Погрешан родитељски приступ може узроковати трауме за цео живот.

“И даље постоји велики број родитеља који физички кажњавају дете, мислећи да ће на тај начин дете да поправи своје понашање“, наглашава др Јована Шкорић, социолог - истраживач у Центру за несталу и злоствљану децу.

Напомиње да Србији имамо врло мало превентивних програма, уз нешто већи број циљаних интервенција.

"Али, требало би сви да схватимо да решење лежи у одређеним превентивним мерама, али и системском одговору државе”, истиче Шкорићева.

Процена да је непријављених случајева и три пута више

Број пријављеног породичног насиља над децом у последњих десет година у Србији је готово удвостручен. Само током 2022. године забележно је више од 8.500 пријава, док стручњаци кажу да би број непријављених случајева могао бити и троструко већи.

Насиље треба пријавити полицији, центру за социјални рад или се обратити заштитнику грађана.

“Ако нисмо ми надлежни за ту ситуацију, увек ћемо вас упутити ономе ко је надлежан и пратићемо то да ли су они поступали онако како би требало у складу са законом“, објашњава покрајинска омбудсманка Драгана Ћорић.

Дечји савет као помоћ покрајинској омбудсманки

У Новом Саду је прошле године формиран дечији савет који помаже омбудсманки у циљу остваривања, заштите и унапређења права детета. Броји 15 чланова, узраста до 13 до 17 година.

“Вршњаци деце која можда преживљавају управо неко одређене страшне ситуације којима ће се пре они поверити него доћи можда код неког одраслог и који нас саветују, који нам сугеришу шта је то што они виде као велики проблем у данашњем друштву, а тиче се њих и њихове безбедности“, додаје Драгана Ћорић.

Због страха и стигме, деца се тешко одлучују да сведоче о насиљу. У вишем суду у Новом Саду број сведочења расте од када постоји специјализована просторија за испитивање посебно осетљивих сведока.

Психолошкиња Бојана Танкосић каже да постоје појединици који су за то обучени и који ипак пружају подршку деци која дођу у контакт са правосудним органима.

Осим помоћи државних институција, ослонац за рад са децом које су претрпела насиље су и невладине организације попут Центра за несталу и злостављану децу, који у свом раду укључују целу породицу.