Ко су уметници из Димитровграда

Давне 1888. године окупила се група ентузијаста и основала позориште, са племенитом идејом да се од продатих улазница купе књиге, како би град добио библиотеку. Почетком 20. века Цариброд је имао штампарију, дневне и недељне новине. Много тога се променило али култура је и данас важан сегмент живота.

Већина породица у Димитровграду има понеког глумца, музичара, сликара, неки су имали среће да остваре завидне уметничке каријере широм земље и света, али су најпре били примећени у својој средини.

“Носиоци су људи који воле Цариброд који живе ту, који желе да имају могућност да виде културне садржаје да због њих не морају да иду у Пирот у Ниш у Софију, једноставно људи који кроз своје одрастање гледајући своје комшије своје пријатеје који учествују у разним тим програмима желе да и они допринесу”, каже Тони Алексов, организатор у Центру за културу.

Град из кога потиче више од 40 академских сликара има савремену галерију, а библиотека поред археолошке збирке има и развијену издавачку делатност.

“Све време се библиотека труди да буде мост изеђу српске и бугарске књиге, српске културе и бугарске културе, до данашњег дана библиотека је објавила 97 наслова и ове године очекујемо да ћемо имати 100, јубиларни наслов”, наводи Ивана Тасков, директорка Народне библиотеке „Детко Петров" Димитровград.

Прегршт је награда на полицама позоришта. Представе се годинама уназад припремају и на српском и бугарском језику, а многе од њих превализалазиле су оквире аматеризма.

“Глумац се рађа или има материјала у њему или нема, може да има пет академија и пет факултета ако он нема талента и ако му лептири не раде ту у стомаку ништа није урадио”, наводи глумац Слободан Алексић.

Баш тако наступа безмало 200 младих чланова културно уметничког друштва на фестивалу фолклора, који поред Балкан театар феста и уметничке колоније годинама окупља бројну публику.

“Постоји култура, пуно се ради, питање је шта се тражи, то што ми нудимо понекад се чини да није толико интересантно младим људима, њима су интересантне друге ствари које искачу са екрана, садржаји који су за један мали град недостижни и тешко да могу да се десе”, каже Албена Милев, директорка Центра за културу.

Упркос свему, овде и даље има ентузијазма, можда и због тога што се чланство никада није наплаћивало. Оних заслужних град се сећа с поштовањем.