Развој туризма у димитровградском крају

Највећи адут за развој туризма у Димитровграду је нетакнута природа. Иако још увек нема довољно смештајних капацитета, сеоски туризам се убразано развија. Број ноћења у последњих 10 година повећан је три пута. Најчешћи гости су комшије из Бугарске, већих градова Србије, али и заљубљеници у авантуру из целог света.

Очувана природа, водопади, језера, затим обиље лековитог биља и аутохтоних животињских врста, уз кањон Јерме и манастир Поганово окосница су сеоског туризма у димитровградском крају, где је регистровано 9 етно домаћинстава. Крећемо од села Поганово. Да тишина и дивљина могу да се преточе у бизнис потвдјује породица Алексов која је још пре 30 година одлучила да се бави етно туризмом. Уз много рада, кажу, може да се обезбеди солидан живот.

“Свако има своје задужење. Имамо 17 лежајева, регистровали смо угоститељску радњу. Супруга и ћерка задужене су за собе, син и ја за кафану и кухињу, отац и мајка за башту, за здраве производе, и резултат је ту. Сви раде”, каже Саша Алексов, из конака „Тоша" у Поганову.

За бекство са асфалта врата свог домаћинства отворили су и Јовановићи, који су се доселили из Београда како би у природи проводили пензионерсксе дане.

“Пуно тога што они не могу да нађу на интенету, садржај који је у Старој планини, одређене ствари које могу видети и у Димитровграду и у Пироту и у околини Звоначке бање, тако да се више пута дешава да госте ја лично повезем на те неке дестинације”, истиче Душан Јовановић, етно кућа „Погановска шопка" у Поганову.

На другој страни општине, 50-ак км одатле, етно туризам у повоју. У селу Сенокос, са једва 10-ак времешних мештана, домаћинство давно напуштено, ипак је отргнуто од пропадања.

Христина Александров, из виле „Надежда" у Сенокосу каже да им је било жао да пропадне сеоско газдинство: “Добили смо неке паре од старих пројеката, уложили у ову кућу и кад год смо слободни долазимо. Ту налазимо мир, дочекујемо госте. Долазе из иностранства, студенти, долазе планинари, ловци”.

У Влковији у подножју Старе планине породица Николов проширује капацитете. Госте привлачи природа, храна, али и друге благодети села.

“Имали смо госте, дођу отац и два сина из Алексинца, каже научите ме, својевремено сам косио, дајте ми косу. И онда сам им дао коприве да покосе. Људи воле нешто да ураде, нешто да покажу деци”, наводи Милисав Николов, из етно куће „Николов", у Влковији.

Сеоски туризам је за локалне произвођаче сира, меда, слатка и ракије шанса за зараду, а за домаћине - бизнис и више од тога, јер са гостима, кажу, често постану прави пријатељи.