Шабац: Живот са мултиплесклерозом

Немања Перић на посао долази са мајком јер од недавно раде у истој новинској кући. Симптоме мултипле склерозе, осетио је каже, пре шест година, после завршег факултета, а праву терапију добио тек три године касније. Отежана моторика није га спречила да се дружи, настави да тренира пливање, осваја медаље и сачува осмех.

“Свако јутро, осим среде, идем на базен и пливање! Онда долазим на посао и захвалио бих се газди, директору и колегама свим, зато што сви имају разумевања за мене. Сад ми је план, ако хоћете искрено, да ме пошаљу на параоплимпијске игре да пливам тамо у Паризу, али без медаље се не смем вратити кући”, каже Немања Перић, из Шапца.

Немањина борба лакша је уз подршку породице и пријатеља. Ипак, за потребе оболелих од МС-а потребно је више разумевања друштва.

„Сви те некако гледају са неком резервом. Ја или муж, свеједно, увек морамо да му се нађемо, морамо бити ту ако му треба закопчати кошуљу, ако треба завезати патике или тако нешто, подгрејати ручак јер он те фине ствари не може да обавља. Тешко се креће”, наводи Милица Перић, Немањина мајка.

Трибина у Шапцу била је прилика да се чују корисна искуства: како прихватити чињеницу да је болест променљива и да се никада не зна како ће се завршити дан, како у тим околностима живе тинејџери, како прихватити сазнање да прерано мораш у пензију или вест да ћеш са таквом дијагнозом постати родитељ.

Слађана Обрадовић, из Удружења оболелих од МС Шабац истиче: „Ми смо успели да добијемо доста ствари - базен, позориште, теретану, међутим, може још доста тога да се уради и помогне нама као особама са инвалидитетом. Доста нас има проблема са ходом и то је код већине, највећи проблем!”

Иако је мултиплесклероза болест са хиљаду лица, из шабачког Удружења поручују да је треба прихватити као начин живљења, као препознатљиву значку на реверу, због које ће вас прави пријатељи истински волети.