По имену млад, по годинама старији чак 6 векова од Старог – Нови Бечеј

Марија Терезија одлучила је 1752. године, да оснажи Потиску границу, и разним привилегијама, приволи Србе граничаре, да населе ове просторе, и тако креће прича и о овом месту.

"Било је негде око 19 породица које су чиниле пореске обавезнике са око 15-20 чланова домаћинства, и они су тада били костур тог места Врањево. Интензивније насељавање Врањева од тих Срба који су били по тим пустарама око Врањева крајем осамнестог века, значи ту негде 1790. тада је основана и црква", каже хроничар Милан Станковић.

Једно од најстаријих здања је зграда општине, саграђена 1826. године. Изнад улаза, на црквено -словенском пише да ће администрација радити праведно и по својој савести. Изглед данашњег Врањева, датира из средине 19. века, док је порекло његовог имена, предмет више легенди и анегдота.

“Дошли су из Врањака, па ово је Врањево, то је, а после аустријском цару Фрањи било Фрањево, али то смо ми Ф-В, ово је лакше било за изговорити", објашњава Исак Гарчев, мештанин Врањева.

Почетак двадесетог века обележило је даље јачање српске националне свести, што се најбоље ишчитава на фасадама старих здања у Врањеву, као што је пример ове куће иза мене, која је припадала породици Малешев, наиме, она је саграђена у време Аустроугарске, али на себи и носи грб Српске православне цркве.

Ни мањег места, ни више великана. Само у овој улици, живели су Јосиф Маринковић, један од највећих српских композитора, Сава Јанковић, оснивач радиологије и онкологије Медицинског факултета у Београду, пионири глумишта из породице Свештеника Луке Поповића, Владимир Главаш, имућни интекетуалац и задужбинар. А задужбинарством се могу похвалити и Станковићи.

„Од свих Станковића, издвојио бих посебно Миланка Станковића, који је задужбинар цркве која је саграђена на православном гробљу у Врањеву 1926. године, он је значи сву своју имовину заложио у ту цркву, посвећена је великомученику Светом Георгију" , прича Милан Станковић, хроничар.

Ових знаменитих Срба, вероватно не би било, да није дуге традиције образовања по којој је Врањево надалеко познато. Зато је и први лични секретар Милоша Обрановића управо Врањевчанин Јован Николић, а прва школа са радом почиње већ 1768. године,

"Пред други светски рат, било је 13 објеката, школских објеката, да би 1972. године, била подигнута зграда у којој се тренутно налазимо. Међутим, ђака и ученика је веома мало, штавише, три пута мање него у периоду између два светска рата", наводи професорка географије Јасмина Гарцев,

Осим идиличног изгледа прошлих времена, ово место нуди прилику да се упознате са заборављеним манирима и посебним изразима, односно гостопримнством које Врањево истиче као целину, која на најбољи начин презентује културу северног Баната.