Апатин варош старија од миленијума

Трново дрво је заправо најстарији становник Апатина данас, које је донето из Јерусалима. Далеке 1795. године посађено је приликом почетка градње Католичке цркве.

У питању је дрво попут оног од чијих је гранчица био исплетен Христов венац. Иако је преживело и снажан удар грома, опстало је и још увек је неми сведок готово 230 година бурне историје Апатина. А први писани документи о називу овог места датира из 1011. године. Претпоставља су за то заслужне опатице, које су дошле из мађарског Веспрема и подигле самостан на земљи коју им је поклонио мађарски краљ Стефан први.

1417. године спомиње се као посед деспота Стефана Лазаревића, сина Кнеза Лазара. Потом њиме владају Турци 140 година. У великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем део досељеника настањује тај крај 1690. године, да ли су се борили против Турака и где су нестали Срби са тих простора.

Од Улма до Апатина допловиле су подунавске Швабе. Данас се аутомобилом око 1.050 километара може превалити за мање од дванаест сати, а у 18. веку је то било дуго путовање и друмом и реком.

Средњевековна насеља нестала су у ратовима против Османлија. У периоду након успостављања Карловачког мира започиње колонизација, којом су Хабзбурзи осигурали успостављене границе са Турском.

Настањивали су војвођанску равницу сиромашним, али вредним сељацима из различитих крајева Немачке. У Улму је био сабирни центар из којег су кретали у нови животна пловилима, која су подсећала на Нојеву барку.

Улмском кутијом допловили су до свог одредишта, раставили је и користили су је као грађу за прве куће у новом завичају.

Требало је прво раскрчити шикаре, исушити мочваре, борили су се и против маларије, али су били одлучни да изграде најлепши град у Војводини.

Апатином су крстарили и фијакери, а као и данас једни су долазили, други одлазили. Такав је случај и са једним од најпознатијих мађарских композитора Пал Абрахамом, који је рођен у Апатину. Био је познат по оперетама.

Живео је у Будимпешти, Бечу, Берлину, одакле је побегао од нациста и допловио до Њујорка. А фијакером се и данас може кроз апатинске улице. Две трећине некадашњег града завршило је у Дунаву, крајем 18. века, али је из тог времена сачувана Пиварска улица.

У овом граду дуга је традиција окупљања љубитеља моћних двоточкаша. Рибарске вечери одржавају се у Апатину већ деценијама, али то није једина манифестација која открива лепоту овог града, а пре свега менталитета људи. И речним крузерима долазе туристи.

Апатинци су поносни на своје наслеђе и чувају га, откривајући несебично душу града, који многе подсећа на Беч, Пешту или други европски град.

Сви потенцијали свакако нису искоришћени, али стасавају нове генерације, које поноснe на прошлост, желе да то промене.