За Стару планину и њене горштаке има живота све док се чује клопотар

Пре три века, грчко номадско племе Црновунци населило је Стару планину. Са собом су довели стада оваца и сазнање да једна овца може да вас нахрани, обуче и умножи домазлук. За практичне Пироћанце, то је било довољно. Без оваца нема ћилима, качкаваља, ни пеглане кобасице.

Старопланинци кажу, ако чујете клопотар, односно клепетушу, на обронцима, значи да је планина жива. Овчарство је горштацима била мука, без које нису умели и хтели да живе.

boxPluginImg „Прошле године сам имао триста, сад сам остао са сто педесет. Свака част људима који дају субвенције, али је овде и даље промаја, брисан простор, тешко се налази храна. Богами, да ти кажем, ноћу некад долазе вукови, шакали”, каже сточар Тугомир Тошић.

„Млади људи неће то раде, стари људи више не могу, и можемо на прсте да набројимо у пиротском крају људе који знају да чувају овце. Не може свако да се бави овчарством и да чува овце. Треба човек да је то радио као млад, да воли то да ради, ту треба пуно одрицања”, додаје сточар Звонимир Ристић.

Пола века интензивне миграције из села у град, учинило је своје.

„Педесетих и шездесетих година прошлог века, пиротски тадашњи срез, имао је 250.000–260.000 оваца. Овчарство је била главна производна грана и главни извоз пољопривредних производа у то време. Данас је ситуација скроз другачија. Данас имамо негде десетак до дванаест хиљада оваца. Број оваца је драстично смањен, а разлози за то су дуг период индустријализације, која се десила седамдесетих година, када је радна снага са Старе планине довођена у Пирот, нарочито женска радна снага, која је била доминантна у текстилној индустрији”, наглашава Горан Поповић, директор ПССС Пирот.

За сточаре стада оваца нису само економска вредност. На појатама, где месецима нико не прође, пастири и овце су пријатељи.

„Џаба! Ја већ старим и то ће тако да угасне. Надам се да будем ту још три године, али тешко да буде и толико. Оне су без мене болесне. Кад мене нема, нема ништа. Ако не спавам и не седим код њих, одоше оне на све стране”, истиче Тугомир.

Овчарство се исплати, субвенције су велике. Потребно је да се људи врате селу.

„Права формула за то су породичне фарме или како се то некад звало породичне задруге, где је било више чланова на домаћинству, где ће власник сам предводити и чувати своје овце”, додаје Поповић.

Једна овца може да вас нахрани и обуче, стадо оваца значи живот планине и њених горштака, баш као с почетка приче, све док се чује клопотар.