Етно-удружење чува песму, игру и обичаје сврљишког краја

Удружење "Мика Шестак", које носи назив по чувеном сврљишком гајдашу, кроз песму и игру негује традицију тог краја. Међу члановима је много младих који умеју да свирају и по десетак традиционалних инструмената, од којих су неки готово сасвим заборављени.

Ово су сврљишке гајде, а двадесет трогодишњи Филип Филиповић један је од свега неколико гајдаша у овом крају.

“Чак и израда није толико тешка ни свирање колико само то штимовање, ту треба човек да потрефи, што се каже, да се то све - згласи. Е кад се згласи, е онда и играчима је мерак да играју и свирачу да свира”, истиче Филип Филиповић, гајдаш из Сврљига.

Осим гајди ту је и хармоника, али и десетак готово заборављених дувачких инструмената. Готово сви су ручно прављени, и на њима су свирали пастири док чувају стоку.

“Друг ме научио да свирам када смо били ког њега, он је имао једну фрулу... и тако је кренуло. Ово је фрула, имамо окарину, дрмбољ, цевару”, наводи Вељко Радосављевић, фрулаш.

“Ми, неколико колега, свирамо по десетину инструмента сви, неко свира боље, неки лошије, онај боље игра, онај боље пева, онај се боље облачи, боље му стоји ношња, ал све то ми уклапамо”, наглашава Ђорђе Ристић, коловођа.

Идеја да се необавезна дружења уз песму и игру усмере на очување наслеђа од заборава родила се пре пет година када је оформљено Удружење са више од 60 чланова.

Много је наступа за овим чуварима обичаја, а неизоставни део сваког окупљања је кажу добра здравица.

“Еј господе господе, примакни ме до госпође, па ако ћеш до ове боље, оне лоше нек остану код комшије, а ја ћу сам па како знам”, казује здравицу Милош Филиповић, здравичар.

Пуно је у удружењу момака за женидбу и девојака за удају па кажу и своје свадбе сутра не могу ни да замисле без старинских песама и игара као што је рецимо ова Сврљишка руменка.