Милан Петковић из Лесковца струг и брусилицу заменио варјачом и миксером

Уз оца и деду металце било је очекивано да настави вековну традицију. Техничку школу јесте завршио, али после пет година проведених крај струга и брусилице узео је варјачу и миксер у руке. Само је следио сан, каже, и мирисе који га привлаче од детињства.

“Кухиња, љубав за мене целог живота и лако сам се преоријентисао, зато што то волим и кувам целог живота”, истиче Милан Петковић, посластичар.

Вештим рукама, потпуно сам, гаражу је преуредио у посластичарску радионицу, опремио је и кренуо да ужива.

“Од плочица, канализације, преправљања столова радних великих све сам ја радио додуше требало ми је мало више времена у односу кад би неки мајстор радио, али шта је ту је”, додаје Милан.

Главни ослонац, подршка и помоћ је мама од које је наследио рецепте и љубав. Не смета јој што се поред две ћерке син окренуо прављењу торти и колача.

“Ово је лакше много него тамо да буде у гвожђу и да мирише на нафту и бензин, овако мирише на чоколаду, слађи је и воле га и деца”, каже Лидија Петковић, Миланова мама.

Ни супруга нема ништа против слатког живота уз нови посао свога мужа.

“Супруга је одушевљена не мора да прља кухињу, не мора да прави колаче све то ја завршавам, али понекад и она нешто умеси па ме изненади”, наводи Милан Петковић.

“Живот је најслађи уз њега зато што он често експериментише и увек нас изненади неким новим посластицама”, задовољна је Зорица Петковић, Миланова супруга, која његове посластице оцењује највишом оценом.

Потврђују то и пуне руке посла пред Ускрс, али најбољи критичари су му деца, четворогодишњи Вук и двогодишња Вера увек спремни да пробају и оцене татине слатке ђаконије.