Како унук Јован учи бака Винку у деветој деценији да вози

Винка Ђорђевић из Малог Вртопа код Гаџиног Хана, први пут је села за волан, када се приближила осамдесетој години. Вожња јој се допала, а времена и стрпљења за њен хоби, највише има њен унук Јован.

У 81. години живота бака Винки, чија се свакодневица углавном своди на сеоске послове, највеће задовољство причињава долазак њеног унука Јована. Заједничко време проводе у часовима вожње којима се она нарочито радује.

„Он одмалена то воли и ради, ми поред њега помало се учили и научили. Слушамо како каже и тако радимо. Осећај је одличан”, истиче Винка Ђорђевић, из места Мали Вртоп.

Одувек је, каже, желела да седне за волан, али у младости није било прилике, па јој унук помаже у остваривању давнашње жеље која је није напустила ни у деветој деценији живота.

„Било јој је јако необично то да ради, али на крају сваке вожње њој буде баш занимљиво. Упорна је, баш хоће да научи да лепо вози”, наводи Јован Митровић, унук.

На питање о томе какве гуме тренутно има, бака Винка одговара: „Ваљда летње.” А о брзини у којој најчешће вози, каже: „Коју он реши, ту убаци, и ја возим.”

Опробала се и у „лади”, „голфу”, „багију” и другим аутомобилима свог унука, иначе заљубљеника у четвороточкаше. Ипак најдражи јој је олдтајмер.

„'Фића' ми се највише свиђа. Мали је, а ја сам стара. То баш иде”, смешка се бака Винка.

Тако се ова необична посада, која потврђује да и позне године могу да буду забавне и да за учење и остваривање жеља не постоје старосне границе, може често видети на спортским теренима у Заплању.