Шта значи кад вам у Срему кажу да сте паждрокан

Шалај, својта,брајко, вајда – само су неке од речи којима диване Сремци, записано је у књизи Миомира Филиповића. Иако је Мачванин, живећи у Срему, Филиповић је научио много о менталитету и језику људи на простору омеђеном Дунавом, Савом и Фрушком гором. 

И данас се радо сећа репортаже о жени аласу у Купинову, када му је током интервјуа пришао један старији Сремац.

„Је ли? Јеси л’ ти ожењен?”
Ја кажем нисам.
„А кол’ко имаш година?”
Па, рекох му, двадесет девет.
„Па ти си паждрокан!”
Сви се смеју, смејем се и ја, а шта је паждрокан – немам појма.

А то је матори момак који се тешко жени, објашњава Миомир Филиповић Фића, приређивач књиге.

Да сакупи речи помогли су му, каже, бројни сарадници, аутори различитих занимања који сремску лексику не коментаришу много, остављајући стручњацима вредан материјал.

„Аутентичан говор, значи, језик у акцији може само на терену да се забележи и они су радили то. Сачували су неке речи које су симпатичне, које имају сасвим другачије значење од онога како смо ми навикли кад читамо речнике стандардног језика”, наводи уредница проф. др Анђелка Лазић.

„Фића је један од тих људи који је пре свега стекао велико искуство радећи као новинар и он је као новинар на радију и телевизији после и у Новостима и у Политици обилазио сва села у Србији. Не постоји човек који више познаје менталитет народа и сељака”, сматра Живорад Жика Ајдачић из КПЗ Србије.

Стручњаци кажу да у свакодневном говору користимо око две хиљаде речи, а наш богати језик располаже са стотинак хиљада. Заборављањем старих речи губимо и емоцију које оне носе и зато ова књига има посебну вредност.

„Неко ће се можда изненадити ако кажем да је она корисна и за неговање књижевног језика, а и за очување традиције нашег народног говора зато што се те две ствари раздвајају, међутим, оне су тесно повезане”, каже проф. др Дарко Танасковић.

Да прикупе речничко благо, тиму који је радио срцем циљ је био исти, јер је кажу „сећање на лопту крпењачу, школску скамију и браћелу из комшилука било вредно сваког труда”.