Са којим проблемима се суочавају воћари у Топлици

Топлички воћари, који у току једне сезоне произведу највише шљива и вишања у Србији, сматрају да би нова производна година могла бити једна од тежих. Они тврде да су због диспаритета цена и све нерентабилније производње, принуђени да штеде на свему, а да ће последице осетити сви у производном ланцу.

Зоран Стаменковић из Горње Стражаве код Прокупља, један је од малобројних воћара у овом делу Топлице, који је на време предвидео шта ће се дешавати, на иначе, нестабилном тржишту воћа.

Изградњом сушаре, 2015. године, смањио је неизвесност у производњи и од тада, уместо сирове, продаје суву шљиву и много боље зарађује.

"Ја сам задовољан са сушаром, изванредно. Чак сам и ја једно време био скептичан , то је нешто ново овде у нашем крају. Има нас двоје, троје ту, који имамо те сушаре и одлично радимо сви", каже Зоран Стаменковић, воћар из Горње Стражаве.

Каже да само упућеност на откупљиваче, воћарима већ десетак година, готово не доноси никакву зараду.

"Ако се проста математика узме у обзир, да је 20 динара берба, 40 динара вишња, од оних двадесет, који наводно остају произвођачу, ту нема ништа да остане, ако се узме, рецимо, хемијска средства, ђубрење, рад", објашњава Зоран Стаменковић.

Стручњаци, који прате прилике у воћарству у Топлици и неретко су и сами укључени, тврде да се последњих година дешавају драматичне промене у овој грани пољопривреде.

"Мали произвођачи полако посустају, немогу да се изборе са трендовима, које диктира тржиште, а то је да производ буде уједначен, да је велика количина, да буду велике површине", наводи Александар Петковић, директор ПССС у Прокупљу.

"Имате прерађиваче, који подижу или су подигли или планирају да подигну сопствену примарну производњу и ту, у том неком ланцу све је мање простора за оне ситне и мале произвођаче. Они морају да се организују или да се на време прикључују неким прерадним капацитетима", каже Драган Пауновић, пољопривредни стручњак и аналитичар.

Воћарска производња, која се у Топлици одвија на десетинама хиљада хектара, годишње је доносила на десетине милиона евра прихода, које скоро две трећине становника, који од тога живе, не могу тако брзо надоместити у било којој другој грани привреде. Показало се да су откупљивачи и извозници заинтересовани само за производе и то по што нижој цени, остала је као ослонац још само држава.