Како су две баке на Тари постале директорке производње водњике

У ужичком крају традиционални зимски напитак је водњика, коју је деценијама свака породица спремала за себе. Ужичанин Предраг Симић је после повратка у родни град са дипломом Пољопривредног факултета кренуо корак даље па на породичном пољопривредном газдинству организује праву, већу производњу.

Велико пространство Биоске и падине Таре су место одакле ове године стиже око 3 хиљаде литара водњике. Реч је о својеврсном соку од дивљег воћа и шумских плодова у које иде још само вода, најбоље изворска. А састав углавном није тајна.

"Јабука, крушка такиша, крушка сарајевка, крушка бунарача, крушка дивља, јабука, ми је зовемо дивљака, иду шипурци, иду трњине, иду глогиње. Што год више имаш воћа боља ти је водњика", објашњава Добринка Симић, Предрагова бака.

Уз помоћ породице и колеге с факултета Предраг је тек мало осавременио традиционалну производњу. И без обзира на нова знања и могућности у целој причи су му веома важна два "директора-супервизора"- који су посебно поносни на унука.

"У шали волим да именујем њихове позиције у нашем пољопривредном газдинству: баба Добринка је директор набавке. С њом идем по селу Биоска и планини Тари, скупљамо те шумске плодове и дивље воће, док баба Милојка је директор прераде, контроле квалитета - она је овде задужена за пребирање и чишћење самог воћа и стављања у бурад", каже Предраг Симић.

Почео је прошле године да би већ ове производњу повећао скоро четирир пута. Највише продаје у Београду и Новом Саду, користећи и друштвене мреже.

"Доста људи широм Србије први пут чује водњика, никада није пробао тако да сада помало едукујемо тржиште. Да им кажемо шта је водњика њене благодети, за шта је све добра, од чега се прави", наводи Предраг.

Некада је водњика у зимским месецима у селима била и извор витамина и лек за све, служила и за освежење и мамурлук. Сада је многи тек откривају, а Предраг се нада да ће за коју годину бити и у фрижидерима продавница и у картама пића ресторана.