Кад тринаесто прасе постане кућни љубимац

Рођена као најмања и тринаеста у леглу, на ивици смрти, данас, са пет месеци, од мрвице је постала царица – љубимац са посебним третманом у домаћинству.

„На свака 2-3 сата је устајала и ноћу га хранила, и оно је имало ту срећу да се опоравило, оживело и ево”, прича Марко Батавељић, а Јелена додаје: „Она је одрасла у мом пансиону за псе, тако да највише воли друштво паса и људи. Свиње баш и не воли.”

Јелена Батавељић и њен померанац Нера, грејали су је и пазили од првог дана. Сестринска љубав Нере и Викторије остала је до данас, само што је за малог пса наша јунакиња од 50 килограма сада претешка. Према псима и људима гаји посебну љубав.

„Сваког прихвати, сваког. Нема сад да је везана само за мене. Мислим највише је везана за мене, јер мисли вероватно да сам јој мајка, али хоће код свих, ево и код вас. Сваку команду зна, на име зна, зна трикове, зна да се окрене кад је онако чешкам по стомаку, много брзо учи”, каже Јелена Батавељић. 

И не само што је добила име по староримској богињи победе Викторији, тринаесто прасе, код Батавељића има и „боговски” третман. Живи у посебним одајама, редовно обилази укућане, понекад ришка по башти, али има посебан мени. Највише воли посластице за псе. А, у дому Батавељића – животињско царство.

„Од птица певачица, од голубова, од живине, од свиња, од коња, више не знам ни сам шта имамо све. Пуна кућа, здравља, весеља, што бих пожелео свима”, наводи Дејан Батавељић.

Викторија не само да је победница већ и срећница – чим се родила у оваквој кући, у којој владају слога и љубав за све. А она, сагласни су Батавељићи, остаје заувек њихова љубимица.