По чему је још познат прокупачки обућар

Четрдесетосмогодишњи Слободан Милошевић, занат је научио од оца пре двадесетпет година, прекинуо студије и отворио своју самосталну обућарску радњу. Данас каже, није се покајао, иако од овог посла не може да се обогати али може да се заради за нормалан живот и своју породицу.

"За овај посао потребне су вредне руке, добра воља, шило, игла, конац, чекић, машина за шивење, калуп за растезање и најбитније добра атмосфера и пријатан однос са муштеријама", каже обућар Слободан Милошевић.

Много је лакше са квалитетном обућом за коју се људи везују и поправљају је док год се може, прича мајстор Слободан, а за себе каже да се он још од школских дана везао за писање песама. Написао их је преко педесет, од дечијих до љубавних и родољубивих.

"Ту где сад стојиш сунце опет сија. С вољеном док шеташ руку под руку, доле крај реке стани код споменика и кажи : Слава Гвозденом пуку. Увек понеси један букет цвећа. Било је давно дал' се неко сећа", казује Слободан Милошевић.

Песме су му објављиване у "Топличом перу" и часопису "Ток" а на "Топличким шаларијама" поводом 1. априла говори афоризме. Има их око триста, углавном шаљивих који и муштеријама поправљају расположење.

"Одавно не причам сам са собом. Нећу да причам са будалом. Пусти ме да умрем али сутра, данас сам нешто заузет. На крају плате остао ми је само још цео месец", наводи Јован Милановић.

"Наш мајстор Слоба је добар мајстор, а иначе и добро пише. Зато често код њега свраћамо", каже Срето Симаковић.

Занат и муштерије су светиња, његова мала радња стално отворена, папир и оловка увек при руци јер у сваком налету инспирације овај обућар постаје писац.