Труднице имају предност, али само на налепницама

Труднице су размажене, а корисници са ситном децом неспособни. Овакву перцепцију најчешће имају они који ни трудницама, ни корисницима са малом децом, ни особама са инвалидитетом не уступају место у реду или превозу.

Или бар тако мисле они који су сведоци гунђању и негодовању када замоле да се трудница пропусти како би обавила оно због чега је дошла у банку, продавницу, полицијску управу, дом здравља...

Кодекс понашања предвиђа да се предност уступа трудницама, корисницима са малом децом и особама са инвалидитетом. То обично потврђују и налепнице које су залепљене, или би бар требало да буду, на видном месту. Али, чини се, да их, многи, ипак, не виде. Или, не желе да их виде.

Искрено, крајем прошле године било ми је чудно да је Пошта донела посебан Правилник подршке положају осетљивих категорија становништва и да ће се у свим њеним објектима наћи налепнице које то потврђују.

То је, бар по мом мишљењу, нешто што би требало да је у нашој култури. Ја сам, а и моја генерација одрастала у уверењу да старијима, трудницама, особама са децом и са инвалидитетом треба устајати или их пропуштати.

Али, ево мало више од пола године од када је ово јавно предузеће позвало и друге установе и фирме да се прикључе акцији, већ неколико пута чула сам негативна искуства трудница.

Најпре ми се једна суграђанка пожалила да је доживела непријатност у тржном центру само зато што је замолила остале купце у реду да пропусте две труднице да плате то што су купиле како не би стајале дуго. Како сама каже, није могла ни да замисли да ће људи толико бурно реаговати, због чега је на крају рекла касирки да је она требало да позове труднице чим их је угледала.

У том тренутку се, каже, присетила и непријатности које је сама доживљавала док је била у другом стању. Због тога што га је замолила да јој уступи место у аутобусу, један старији господин је, објашњава, направио скандал, док је истовремено старија госпођа коментарисала да се претвара да је трудна, иако је била у осмом месецу. Што би наш народ рекао, ако коза лаже, рог не лаже. У овом случају стомак је довољна потврда да је неко у другом стању.

Неки дан, негативно искуство имала је и моја комшиница која је отишла у полицијску управу да промени адресу пребивалишта. По уласку у станицу полиције питала је да ли труднице имају предност, на шта јој је мушкарац који је био на вратима и којем су се прадавала документа дао негативан одговор.

У чекању да је прозову ухватила ју је и пауза након које је отишла до шалтера где се подноси захтев и питала запослену службеницу да ли као трудница, ипак, може без даљег чекања да заврши поступак промене пребивалишта. Одговор је био исти. Не.

Просто ми је невероватно да запосни нису сами одреаговали и да јој нису рекли да не мора да чека јер је трудна, већ су јој на њено питање да ли има предност одговорили негативно. И то два пута.

Тачно је да труднице нису болесне и да трудноћа није болест, али је свакако друго стање. Многе труднице заиста имају трудноћу какву само пожелети могу, али има и оних којима је тај период у животу да га не пожелиш ни најгорем непријатељу.

Могуће су целодневне мучнине, повишен притисак, отеченост ногу, гестацијски дијабетес... У сваком случају и да је све у савршеном реду треба помислити да те жене носе у себи нови живот. Зашто им онда ситним гестом не показати да имају нашу подршку.

Да ли је могуће да су нам за лепе гестове потребне налепнице?

Да ли је могуће да труднице имају предност само на тим налепницама?

Чему уопште налепнице ако ни поред тога већина људе из осетљивих категорија не примећује? Ако и поред натписа, уступање предности зависи од добре воље оних који стоје у реду.

Где су се изгубили осећај за друге и љубазност?

Шта се десило са примерима лепог понашања?

Где су осмех и лепа реч?

Ја могу да испричам своје искуство са аеродрома током путовања пре неколико година када су ми деца била двогодишњаци. На београдском аеродрому на нас као породицу нико није обраћао пажњу. И ми смо мислили да је то потпуно у реду, јер до тада нисмо знали како се опходе према породицама у развијеном свету. Али, већ након два сата схватила сам разлику између њих и нас.

На аеродрому у Амстердаму су нас запослени сами усмеравали на посебне излазе, јер смо породица која путује са баш ситном децом. Исто је било и на аеродрому у Ванкуверу. На наше питање због чега нас издвајају из групе рекли су нам да је то нормалан поступак за породице са децом, јер породице имају предност.

По повратку у Србију опет "хладан туш". На пасошкој контроли стотине људи, дугачак ред и ми у њему. Када сам после неких пола сата отишла да питам можемо ли са децом да добијемо предност службеник ме је само погледао и рекао: "Па, идите на шалтер за дипломате и тамо питајте, ако буду хтели да вас пусте."

Уступање предности осетљивим категоријама становништва ништа не кошта, а може да поправи дан и ономе ко се на то "одважи" и ономе коме је у том тренутку заиста потребно да не чека дуго или да седне.

Нити је тешко, нити захтева неки посебан напор да би се био фин према трудницама, особама са децом или особама са инвалидитетом.

У ствари, није тешко бити фин ни према коме.

Па зато следећи пут, када видите трудницу, људе са ситном децом или особу са инвалидитетом, ако никако другачије не можете да им помогнете, упутите им макар осмех. И уступите им предност без гунђања, негодовања, скандала. Сигурна сам да ћете се осећати боље и испуњеније. Проверено је.