Теорија игара и актуелно балансирање нуклеарним оружјем

Све чешће глобално приближавање "црвеним линијама“, руско повлачење из споразума о ограничењу офанзивног нуклеарног потенцијала, размештање руског нуклеарног оружја на тлу Белорусије, проширење НАТО-а ка истоку, посебно јачање његовог северног крила поново су оживели непријатне успомене из периода хладноратовских супротстављености велесила и војно-политичких блокова на чијем су челу стајале. Новостворене геополитичке околности поново су распламсале расправе о хладноратовским изворима савремених тензија на европском истоку.

Према популарној, али непотврђеној легенди, чувени амерички нобеловац Томас Шелинг, познат као један од најутицајнијих аутора радова у којима је  анализиран потенцијални сукоб између нуклеарних сила у ери Хладног рата са позиције теорије игара је био примарна инспирација лик доктора Стрејнџлава у чувеној апокалиптичној трагикомедији Стенлија Кјубрика.

Кјубриков сценарио заснован је на филму "Црвена опасност" Питера Џорџа, у коме се једноставан и наизглед беспрекоран план за спас човечанства од атомског рата распада, јер је заснован на погрешној премиси да људи имају бар мало рационалности када доносе судбоносне одлуке. На самом делу, план је полазио од идеје да се међусобно уништење у нуклеарном нападу учини загарантованом могућношћу и да та чињеница добије свој општепознати карактер. Односно, да се створи постојано уверење да САД и СССР буду сигурни да приликом употребе нуклеарног оружја нико неће моћи да остане жив, да затим противник буде такође сигуран у то и тако редом до бесконачности...

Нажалост, судбина се умешала у сам случај у лицу заблуде официра из америчке ваздухопловне базе који је умислио да је изгубио потенцију услед хлорисања воде од стране криптокомуниста и који је био одлучан да им се освети по сваку цену. Кјубрик је из тог разлога оставио главне обрте радње књиге готово непромењене, али је додао доктора Стрејнџлава, бриљантног научника са нацистичким пореклом који у суштини не игра никакву улогу у развоју заплета, али отелотворује одређени начин размишљања – ослобођен емоција и идеалистички настројен, лишен емпатије, а опет наивно верујући у беспрекорну рационалност својих противника.

Само такав ум би могао да покуша да спасе човечанство лишавајући га одбране од оружја за масовно уништење. Доктрина "узајамно сигурног уништења" коју је Кјубрик исмевао директно се ослањала на Шелингов рад о нуклеарним претњама и стратешком одвраћању. У њима је Шелинг, између осталог, тврдио да највећа опасност за свет нису ракете, већ противракетни одбрамбени системи, који по својој природи просто дозвољавају једној од страна у потенцијалном сукобу наду да би могла преживети атомски рат.

Томас Шелинг се данас сматра кључним теоретичаром игара, иако је, за разлику од већине људи који су имали битне улоге у осмишљавању и обликовању хладноратовског менталитета, био више хуманиста са беспрекорним смислом за парадоксе него математички таленат. У његовим књигама готово да и нема формула, али има доста духовитих илустрација поткрепљених ситуацијама из свакодневног живота просечног човека. Тако је објашњавајући како у стварности функционише нуклеарна уцена, користио аналогију манипулације којом деца маестрално терају родитеље да им купују сладолед који им није потребан, док родитељско свесно "ја" покушава да задржи слабу страну своје природе да се не "откачи и запали".

Шелинг је теорију игара видео не као позитивну теорију интеракције, већ као каталог готово библијских парабола са којима се може упоредити наше друштвено искуство. За разлику од теорија, параболе не морају тачно да описују стварност да би биле корисне. Напротив, оне су можда најкориснији када натерају човека да се запита зашто се наизглед неизбежни догађаји можда не десе. Вероватно најзначајнија од ових парабола у друштвеним наукама је "дилема заточеника", коју су осмислили Мерил Флуд и Мелвин Дрешер 1950. године да би илустровали принцип Нешове равнотеже.

По њима, то је стање које настаје ако ниједна од страна у интеракцији нема подстицаја да једнострано одступи од изабране стратегије, а пошто немају поверења једни у друге, не могу заједнички да мењају своје почетне стратегије. Поменута дилема је понудила човечанству не баш обећавајућу перспективу да ипак може да преживи евентуални Трећи светски рат. Шелинг се, међутим, запитао како би могао да изгледа пут из тог ћорсокака осмисливши  свој чувени појам "commitmentt" који никада није добио недвосмислен математички израз, што га с друге стране није спречило да постане једна од најутицајнијих идеја 20. века у друштвеним наукама, као и у области практичне политике.

Ако се Хладни рат завршио ипак боље за човечанство него за јунаке Кјубриковог филма, онда то макар и малим делом дугујемо и Шелингу. Многи од нас – они које др Стрејнџлав не привлачи превише као људски карактер, можда имају помешана осећања у вези са тим. Чекали смо Кларису Старлинг, али хероји спасиоци који су дошли да спасу човечанство из бунара више су личили на Ханибала Лектора.

Рачуница по којој политика грађена као игра између неморалних, али рационалних противника, може избећи драматичан завршетак, на крају се показала као оправдана. Шелинг је са своје стране даље наставио да "изврће" теорију игара на свој начин, истичући, између осталог, да су равнотеже у кооперативним играма у којима нема противречности у интересима играча немогуће у недостатку фокусних тачака чиме је  поставио чврсту основу за брзо растућа истраживања у области бихевиористичке економије.

Такође је допринео пионирском раду у проучавању макро последица микро-акција, наговештавајући садашњи процват компјутерских симулација људског понашања. Поред свега што је Шелинг урадио да сачува људски живот на планети Земљи, учинио је много да сопствени научни живот учини интересантнијим за своје истраживаче. По свему судећи, Шелинг је имао довољно од др Стрејнџлава да се овај други не сматра ништа мање вредним.

Чини се да се савремена Русија данас чврсто ослања на стару теорију "нуклеарне ивице", коју је шездесетих година прошлог века формулисао управо Томас Шелинг. Као саставни део њеног општег приступа кључним глобалним проблемима, нуклеарно оружје треба да се користи за својеврсну манипулацију претњама и стварање утиска да би ситуација могла да измакне контроли што би рационалног противника требало да принуди да направи корак уназад ако је његова одлучност на нижем нивоу.

Из тог разлога су реторика руских званичника, као и започето размештање руског нуклеарног оружја у Белорусији сасвим разумљиви и објашњиви у контексту наведеног теоријског приступа. Ипак, стиче се утисак да је кључни проблем Москве везан за све очитију прекомерну централизација ауторитарне моћи.

Неминовно, у датим околностима "балансирање на ивици" укључује и практичну употребу неконтролисаних догађаја за шта постоји низ очитих примера из периода хладноратовског ривалства између САД и СССР-а. Опште узевши, то можда и јесте најслабија тачка ауторитарнијих нуклеарних сила што на другој страни само по себи ствара страх да одлука о употреби нуклеарног оружја није увек и у потпуности контролисана као што се на први поглед просто да наслутити.

(Аутор је професор Филозофског факултета Београдског универзитета)