Addio Cavaliere или мој опроштај од Берлусконија

Сада поготово немам ниједан разлог да се опет бавим политичким новинарством. Отишао је последњи велики шмекер светске политике, који ми је сваком својом појавом и детињаријом мамио осмех на лице и уносио мало сунца у суморне игре великих и моћних, где се ствара илузија да се раде неке важне и озбиљне ствари, а и победник и губитник се увек унапред зна. 

Читаве три деценије извештавала сам и о њему, практично откако је крочио на политичку сцену. 

Можете му с правом замерити све афере које су га пратиле, и пореске проневере, оптужбе за корупцију, популизам, и бунга-бунга секс скандале, али за мене ће Силвио Берлускони заувек остати пре свега неко ко је почео од нуле и своју империју створио сам, али и неко ко је својим, до непристојности шармантним стилом пркосио строгим протоколима, спрдао се са уштогљеношћу политичара и попут пајаца из комедије дел арте, уносио медитеранску ведрину и увесељавао народ. 

Памтим све његове гафове.

И када је Ангелу Меркел оставио да дрежди у директном преносу самита НАТО-а, док је он ноншалантно пола сата разговарао преко мобилног телефона, и када је заскакао остале званице на састанку, сакривен иза стуба, узвикујући "куку", и када је Бориса Тадића ословио са "presidente Clooney", а Деју Савићевића прозвао "геније", увек је био и остао мангуп, отвореног срца и без зле намере.

Препустићу другим колегама да праве објективне процене његове политичке, економске, али и импресивне спортске заоставштине.

У сећању ће ми заувек остати његов помало већ увоштени лик, уредно испеглана косица и широк осмех који разоружава. 

Ако иком пристаје надимак који је добио, онда је то Силвио Берлускони.

Addio Cavaliere!