Нећу да моје дете буде са било које стране батине

Заиста не знам како бих описала своја осећања након гледања снимка – од првобитног шока да је неко себи дао за право да понижава друго живо биће, преко беса до очаја, јер је дечак са снимка могао да буде било ко, па и моје дете.

Питам се шта је тај дечак, жртва, могао неком да уради, па да га тај неко тако понизи и малтретира? Уосталом, шта год да је, ако је уопште урадио, постоје установе и институције које су задужене да утврде „злочин“ и одреде казну.

Неколико сати након што сам видела снимак тражила сам вест о томе да ли је насилник идентификован и питала се да ли ће икад и бити. Срећом, реакција надлежних служби била је брза – стигла је информација да се зна ко је малтретирао дечака и да је „џелат“ већ у затвору због других дела која му се стављају на терет. Али, шта даље?

Насиље се ничим не може правдати. Ниједним поступком или изговореном речју. Као ни јавно понижење.

Из бројних коментара на друштвеним мрежама закључујем да би већина насилнику вратила истом мером. Што је, вероватно, рефлексна реакција и прва мисао коју је узнемирујући снимак изазвао код гледаоца. Али, да ли би у том случају насиље било оправдано?! Е, управо ми се ту јавља морална дилема.

Ако насиље није ничим оправдано, да ли насилнику треба вратити насиљем? Ако не, која би била адекватна казна за његов поступак? Шта гарантује да тако нешто неће поновити, или да већ раније није радио а остао је некажњен?

Језиво је што је до насиља уопште дошло, језиво је и што је оно снимљено, али да се снимак није појавио на друштвеним мрежама, вероватно нико не би ни знао какву је тортуру жртва претрпела. Сем несрећног дечака и можда његових родитеља, ако им је уопште рекао. И колико пута је насилник са снимка тог дечака или неко друго дете малтретирао, и колико би пута то поновио учинио?

Ко зна колико је сличних жртава насиља по Србији а да се за њих не зна, јер насиље није снимљено и обелодањено. За неке се и сазна, али прекасно. Када жртва више не може да трпи насиље и, нажалост, сама себи науди.

Сетимо се само Алексе из Ниша: ускоро ће бити 12. годишњица од када је себи пресудио јер више није могао да трпи вршњачко насиље. По њему је назван предлог закона који никад није усвојен, а који предвиђа строже казне за насилнике и оне који насиље заташкавају.

Питам се и да ли овакви снимци подстичу насилнике на насиље или имају контраефекат? Како ли се осећају родитељи насилника када сазнају шта је он урадио? Верујем да сваки родитељ жели најбоље за своје дете, да жели да га заштити, али треба ли насилнике штитити и тражити благе казне за њихове поступке? Или баш обрнуто. Треба ли пустити да казна буде што болнија и оштрија?

Да ли било која казна може да помогне жртви да заборави да је била малтретирана? Нажалост, не. Последице ће осећати читавог живота, само је питање колико је јака да тај терет носи.

Не желим ни себи, нити било ком родитељу, да се икада у животу нађемо на било којој од ове две стране. Нити да нам деца трпе батине, малтретирање и понижавање, нити да су они ти који задају ударце, малтретирају и понижавају друге. Али, плашим се да ћемо док се нешто драстично не промени у односу према жртвама и насилницима, нажалост, гледати још много сличних узнемирујућих снимака, испод којих ће се само низати коментари и осуде.