Како су чварци постали луксуз

Када сам била баш мала, нисам знала шта се тачно слави, али сам знала да тог 29. новембра нико не ради и да идемо на село код бабе и деде. На свињокољу је увек било рођака, комшија, пријатеља... Сви су помагали да се посао што пре одради, а уједно су се и дружили. Није било потребе да се задаци стриктно деле. Ко год је знао и хтео секао је месо, сланину, правио кобасице, пекао роштиљ или кувао гулаш...

Е, али чварке није могао да први било ко. То су могли само деда и мама, јер су морали да буду "по нашој мери и укусу". Сви приближно једнаке величине - мали, а хрскави када се отопе. Да могу да се "грицкају" онако у пролазу и без хлеба. Као што се данас грицкају чипс или смоки. Ни случајно нису смели да буду велики и масни!

Осим што су сви који су се затекли на свињокољу, тог дана јели и пили, обичај је био и да им се по нешто спакује да понесу кућама. Неко је добио мало меса, неко кобасицу, било је и оних који су тражили кожуру, али ниједан пакет није био без чварака! Јер, ко уопште може да поједе толике килограме чварака, а и то је, искрено, некако био најјефтинији део свиње.

У то време важило је правило да "сиротиња" једе чварке и користи маст, док је уље резервисано за оне са бољим примањима.

Нема више Југославије, а нема ни јефтиних чварака 

Од тада је прошло 30-ак година. Ствари су се потпуно преокренуле. Нема више Југославије, 29. новембар није празник, људи су се отуђили и све се мање друже, а чварке данас "сиротиња" тешко да може да приушти.

Постали су деликатес! Делукс роба! У трговинама се могу наћи у паковањима од 100, 200, 300 грама... Па тако у зависности од тога да ли се ради о "обичним" или дуван чварцима коштају и до 2.600 динара по килограму. Нешто су јефтинији на манифестацијама или пијацама. Али, где год да се продају, скупљи су од килограма бута. И то, чак до три пута!

То некада није било замисливо, јер готово нико није куповао чварке. Они који су их имали делили су их "шаком и капом". А од најситнијих остатака, које нисте могли никоме да дате (ми смо их у кући звали рождине) правиле су се погачице са чварцима. Тешко да би данас неко ко овај деликатес купује по папреној цени, био спреман да га искористи за погачице.

Слично је и са машћу. И она је у међувремену постала "здрава", па за килограм неретко треба издвојити и двоструко више пара него за литар уља.

Стручњаци имају објашњење за ову појаву. Тврде да је разлог томе све мањи број свиња, као и чињеница да оне имају све мање масноће... Ипак, чини се да су и маркетинг и промоција учинили своје. Јер, чим се нешто прогласи здравим тражња почне да расте... Добри менаџери то знају да искористе и да зараде! А зашто и не би, када има оних који су спремни да плате и неразумне износе, само зато што је то ствар престижа!

Чварци се данас могу купити новцем, али не и оно што је некада ишло уз њих. Искреност, осећај за друге, пријатељство, другарство, заједништво... То је непроцењиво и све више нам фали! А управо је то оно што је "сиротињу" с почетка приче чинило богатијом него што су и она и било ко други тада видели.

Ко зна можда ће за 30-ак година опет доћи неко ново време... И можда ће се чварци опет, након диснатора и дружења, навелико и нашироко делити по комшилуку... До тада старијој и средњој генерацији остају само сећања на Дан државности земље која више не постоји и чињеницу да су истопљени комадићи свињске масноће некада били доступни свима, а не привилегија богатих!