Зашто је важно да Београд сачува своје паркове

Паркови су постали моја најзначајнија и најлепша одредишта током претходних годину и по дана.

Упркос свему, одржавани су, лепи и спокојни. Најлепше фотографије радости, деце, бака и дека, кућних љубимаца снимљене су баш на таквим местима. На неким од њих које сам видела у старим новинама, деца трче боса, родитељи уживају на клупи а на једној, девојчице грле дрво.

Данас, призори у нашим парковима све више личе на оне из америчких филмова, млади пословни људи који паузу за ручак проводе на трави уживајући у свом оброку. Можда би тога било и више да није предрасуда.

Парк је синоним мира и опуштања. Све мисли и сећања на ова места носе запис лепоте, а често и незаборавних емоција.

У парк одлазимо да се опустимо, да предахнемо. Многе од текстова које читате написала сам у парку. У граду који ври од људи, од буке, од саобраћаја, парк је најбоље место за заустављање.

Паркови су у нашим одрастањима, младости, зрелом добу, пензионерским данима. Они су у време пандемије постали сигурна места окупљања младих уз храну, пиће и музику са мобилног телефона.

Па, добро, нека. Само било би лепо да пре него што крену схвате да постоје корпе за отпатке.

Нема много градова који се могу похвалити нечим тако посебним у центру града као што је Калемегдан, парк-музеј. Тамо се често сликају младенци пре венчања, јутјубери снимају своје клипове, деца журе ка свом омиљеном забавном парку.

У парку се срећемо са природом у себи. Оном која је затрпана свакодневицом, новим технологијом, страховима, плановима...

То су једина места у граду до којих можемо стићи релативно брзо и лако и бесплатно добити дарове за душу и тело.

Једна од мојих слика за памћење је она на којој чувени новинар и филмски критичар Милутин Чолић, иначе оснивач Феста, седи на клупи на Ташмајдану и храни голубове.

Често сам га виђала на том месту и сећам се нашег разговора и припеме за интервју који смо снимили за Трећи канал РТС-а.

Паркови су нам се некако подразумевали, да њима пролазимо, да снимамо емисије, као да им се никада нисмо стварно посветили. За већину они су и даље места за пензионере и децу.

Заправо они су најпожељнија места за све нас. За то постоје и научни докази о томе како се аура човека регенерише после боравка у простору са дрвећем и биљкама.

Делује шашаво грлити дрвеће у граду, али је потребно и благотворно.

Луцкасто је и ходати бос по травнатим површинама али је више него корисно за наше тело.

Сва ова светска бука у којој смо се нашли не чује се у парковима. Они тихо постоје, радују нам се и дају све и то баш увек.