Драме изолације – да ли сте почели да говорите сами са собом

То што сте једини говорник, без сумње, гарантује да контролишете конверзацију. Али, да ли сте чули себе? Да ли сте пратили свој унутрашњи монолог у тренуцима када сте били ускраћени за културне садржаје, на пример?

Вероватно бисте били запрепашћени кад бисте могли да направите сажети плејбек оних момената у којима нисте били свесни тог монолога.

Драме изолације су најчешће драме сећања, "изгубљеног времена", које се стално враћа и опседа нас. Та сећања долазе онако како сећања обично и долазе: као слике појединачних призора којих не можемо да се отарасимо или као фрагменти неких збивања.

У тим тренуцима ми смо Прустови следбеници, само што не крећемо у потрагу за „изгубљеним временом", већ не успевамо да га се отарасимо.

Један од могућих начина тог самоослобађања налази се у позоришту. Гласно изношење и анализирање мисли и емоција, "самоиздаја", изненађења и прочишћена сазнања, својства су уметности монолога - позоришне форме која је, из разумљивих разлога, цветала у периоду карантина.

Уметници широм света су "ускочили" у вакуум који је настао затварањем позоришта и тако су настајали различити "хибридни" формати који су одржали писце и извођаче на површини.

Ове мале глумачке форме су део традиције старе готово као историја позоришта. Ако ствари поставимо у шири контекст, онда су те форме чак старије од самог позоришта: Хомер и древни бардови широм света, говорили су монологе.

Тако нас монолог доводи на сам извор цивилизације и културе, јер је позориште почело са човеком који се налазио у простору позорнице и говори оокупљенима о својим јадима и својим несрећама.

Монолог је драмска формула људске усамљености и нулта тачка позоришног израза.

"Могу узети било који празан простор и назвати га отвореном сценом. Неко се креће у том празном простору, док га неко други посматра, и то је све што треба да би се створио театар", писао је редитељ Питер Брук у својој легендарној књизи "Празан простор".

Античко позориште је почело са једним глумцем који је изводио своје представе на дрвеним колима. Онда је дошао други глумац, па трећи... Потом су стигле и црвене завесе, светлост рефлектора, промене декора, музика, рампа, пауза, позоришна благајна, Комеди Франсез, Бургтеатар, Бродвеј - као да је то, и још понешто, сушта дефиниција позоришта.

Али, ни тада није заборављен монолог: оживљавање биографија познатих личности, где прослављени глумци откривају тајни живот још славнијих писаца, певача или научника, само су највидљивије у том избору прича.

У тим причама васкрсавају и холокауст Прима Левија и дневници Ане Франк, егзил анонимних Авганистанаца, авантуре савремених номада и многе друге ангажоване теме.

Са зором модернизма у литератури и њеним усредсређењем на ток свести, монолог се појављује као целовито позоришно дело. Међу најпознатијима је Коктоов "Људски глас" (1928.), који је Роберто Роселини адаптирао за свој филм "Љубав", у којем Ана Мањани игра остављену жену. Педро Алмодовар је овај Коктоов текст прошле године претворио у узбудљив филм "Људски глас", са Тилде Свинтон у јединој улози.

Главна јунакиња овог тридесетоминутног филма користи свега неколико реквизита: два ДВД-а са филмским мелодрамама.

"Све што небо допушта" и "Записано на ветру", Дагласа Сирка, књигу Алис Манро, шаку пилула за спавање и бело вино, секиру којом уништава празан кофер свог љубавника и слушалице за последњи разговор са човеком који ју је оставио.

Радња се дешава у кичасто дизајнираном стану, који подсећа на Фабержеова јаја. Контраст оваквом мелодрамски интонираном амбијенту, представља глас Тилде Свинтон - њена људска несавршеност која испуњава простор правим животом.

На крају филма "Људски глас" главна јунакиња је спремна да се покрене и устане - и то не само метафорички - као Феникс из пепела изгубљене страсти. У том тренутку Алмодовар отвара врата своје филмске сценографије и дозвољава нама, као и својој јунакињи, да изађемо напоље, у широки свет нових могућности.

Бекетови монолошки комади "Не ја", "Крапова последња трака" и "Срећни дани" доносе другачију перспективу. "Срећни дани" су неуобичајени у Бекетовом опусу, јер је главни лик жена. Комад се игра под бљештавим светлом, које осветљава хумку распукле земље иза које се налази помпезно намалана кулиса, која представља бескрајну равницу, у даљини спојену са небом.

Главна личност у овом комаду је жена која је у првом чину до струка закопана у земљу. У другом чину је затрпана до врата. Њен паралисани муж се налази иза хумке, готово невидљив за публику.

Ова моћна слика води нас право у срце драме, која огољује људску изолацију и битку за егзистенцију. Бекетова визија је беспоштедна, немилосрддна, оштра - баш као што је то сликарство још једног великог уметника XX века, Френсиса Бејкона.

Бекетова жена је у немогућој ситуацији и она улаже напоре да се свим својим снагама у таквим околностима бори за живот. У томе, главно средство је њен глас. Она је је духовита, без самосажаљења, непоколебљиво ведра и истовремено - на дну сопственог очајања.

Реквизити којима располаже и за које се чврсто држи, као за живот, су: четкица за зубе, марамица, футрола за наочаре, револвер, руж за усне и све друго што се може наћи у једној женској ташни.

Покушаји жене да одржи своје ствари у реду, њени свакодневни поступци и ритуали, у супротности су са бујицом њених поремећених сећања. "Срећни дан", који би она желела да има, поткопан је мислима на крмке - кастриране мушке свиње - како нас Бекет благовремено подсећа. Сексуална катастрофа се догодила и драма то истражује у жениним сећањима и у садашњем односу између ње и њеног мужа.

Бекетова мисао иде у распону од свакодневног до библијског. У њој се налазе и ратна разарања, рањивост старења и болести, бешћутни спољни свет у коме се други третирају као презрене фигуре из Фреак шоу-а.

Интензитет драме "Срећни дани" долази из јукстапозиције женине љубави за живот, коју интензивно евоцира пред својом публиком, и физичког бола, који она храбро трпи, са свом екстремношчу и величином невоља које подноси. Револвер који има уз себе, жена љуби и одлаже са стране.

Јан Кот је пишући о "Окованом Прометеј"у имао на уму и Бекетову драму. Јер, "Срећни дани", као последња верзија мита о Прометеју, најоптимистичкији је комад написан од Есхила до данашњих дана.

Још увек, међутим, чекамо срећне дане театра, када ће глас глумца и уздах гледаоца без препрека заструјати у ваздуху позоришне дворане, стварајући јединство између публике и извођача за време извођења позоришне представе.