Који се писац држи као револуционар, који као мађионичар, а који као чувар светог грала

Прво држање можемо назвати именом Владимира Мајаковског. Поезија коју пишем биће лепа, она ће се појављивати у облику великих поема које траже велико поетско мајсторство, али њена основна улога неће бити да пева "било коме на увце" или изазива "једну сузу" већ да се активно укључи у токове човечанства, револуције и преврата који треба да направи нови свет.

Поезија тако постаје циљ, али и оружје које треба да опара стару паучину затечену на полицама историје, да прене и упути и оне који о поезији нешто знају, као и оне који су тек научили да читају. Поглед овог песника који штампамо уз овај текст као да речито говори о овом ставу.

То су очи које гледају изравно у саговорника, не трпе слабости – његове и своје. Изговори не долазе у обзир, лењост се не признаје, малодушност је довољно добра да се потегне оружје (песничко или оно стварно) и припуца на малодушника. Владимир Мајаковски тако постаје идеал активистичког песника који гори и сагорева са својом поезијом.

Сви путеви таквог песника као да су водили само ка једној години – 1930, и само ка једном месецу – априлу, када песник диже руку на себе. Његово самоубиство остала је тајна, јер говорио је: "Мрзим све оно где се смрт јавља и снује! Обожавам живот, па ма какав био", али у часу смрти остала је за Мајаковским само једна реченица: "Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја немам излаза".

Можда одговор на недоумице даје сам однос писца и његовог дела према читаоцима. Када се цело дело покрене као нека борбена машина, онда се у сусрету са стварношћу може очекивати само победа или пораз. Ово друго је далеко извесније.

Због тога се многи писци одлучују на један други, далеко циничнији модел нуђења свог дела читаоцима. Овај став можемо назвати "Владимир Набоков". Овај писац гордио се својим интелектом, вештином заплитања интелектуалних линија својих романа – и никад му није падало напамет да почини самоубиство.

И такав став не потцртава његово најпознатије дело Лолита, већ оно које у много јаснијем светлу приказује писца, роман о успону и паду шаховског генија, назван Лужинова одбрана.

Писац какав је био Набоков као да нуди улазницу за свој литерарни свет (а такви су још два туцета других, предвођени Томасом Маном). Али не могу сви купити карту. Писац тако пише своје књиге да прави мали пријемни испит за читаоца, па ако га прође, добио је право да настави с читањем и на последњим страницама обавезно ужива у ономе што је прочитао.

Поглед оваквог писца зато гледа помало преко рамена, а никако изравно у читаоца. То је поглед који имају и универзитетски професори, поглед који у суштини не воле ни читаоци ни студенти, јер он као да им каже: ја знам небројено пута више од вас, па ако као читаоци и добијете десетку, то једино значи да сте се попели на највиши степеник читалачког знања и искуства.  

Рекло би се на први поглед да публика не воли овакве уметнике, али то није тачно. Светину непогрешиво привлаче недокучиви мађионичари, гутачи ватре и мачева, они који крхку помоћницу пред њима пресецају надвоје, па иако никад не сазнају како мајстор то чини, они хрле да виде његову нову опсенарску представу чак иако непогрешиво осећају да их велики обмањивач, он, писац, не воли као своју децу и чак их унеколико понижава.

Трећа група писаца је још хладнија, али не због тога и мање поштована, па чак и вољена. Ову најмање бројну групу писаца можемо назвати именом Хорхеа Луиса Борхеса. Ако прва група писаца одговара филозофима материјалистима, ако друга личи на објективне идеалисте, ова последња заузима место субјективних идеалиста.

Моје дело – као и свет код филозофа какви су Кант, Шопенхауер или Хусерл – постоји себе ради и не треба му у основи ни један једини читалац (иако се на њих у једном далеко компликованијем смислу ипак рачуна).

Овакав је и Борхес. Пишући деценијама, као да гради једну велики Вавилонску кулу, овај Аргентинац никад није направио права врата за своје читаоце. Можда неку капију коју је писац начинио управо за њега, читалац и нађе у млађим Борхесовим делима каква је Општа историја бешчашћа, али у каснијим каква су Алеф или Пешчана књига, читалац сам мора да нађе улаз, потом улазећи у чудесну шуму прозе, сам мора да нађе стазе и путоказе и на крају, како му писац не нуди никакав јасан крај нити поуку или разрешење, сам мора да докона шта је писац желео да каже (и тиме усрећи своју средњошколску професорку, која то сматра круцијалним читалачким одговором).

Борхесов поглед – никако зато што је већи део живота био практично слеп – срља некуд у страну. Он не жели да се усредсреди ни на кога у својој околини, јер му за разговор заправо нико и не треба. Он је сам чувар свог "светог грала" и никоме, сем самоме писцу није обећан вечни живот у додиру са овом литературом.

Али ту је посреди још једна игра двоструке психологије. И овакви писци знају да без читалаца њихово дело представља само прашњави апокриф који не мења ништа у историји. Чекајући своје читаоце, они заправо рачунају на деценије и векове, убеђени да ће само множина која се прави током огромног протока година, направити критичну масу њихових читалаца – и сви они узидаће се у мајсторово дело готово као да су његов неодвојив део на који се од самог почетка тајанствено рачунало.

И ту се негде круг затвара, јер чини се да четврте категорије у овом погледу једноставно нема.

Ако пишете или желите да пишете, поставите зато себи питање каква сте ви врста писца или у каквог желите да израстете?