Хамлет у женском телу и битка за слободу глумица

Присуство глумице у ансамблу није гарантовало и поштовање према њој. Генерација за генерацијом првих глумица борила се против институционалног сексизма. Требало је да се догоди више хиљада представа и да се појави више стотина опредељених жена које су се бориле против учвршћеног позоришног система наклоњеног мушкарцима, да би се доказало да женски гласови нису само пожељни, већ неопходни за развој и популарност позоришта.

Док су женске ликове у италијанском позоришту играле жене, у Енглеској су те ликове тумачили младићи који су посебно увежбавани за такав наступ. Њихова каријера је кратко трајала – до пубертета и мутирања гласа. Тек у времену контрареформације се појављују на сцени прве жене које тумаче ликове Јулије, Офелије и Дездемоне.

Једна од првих глумица је Нел Гвин, која је напредовала од продавачице наранџи до прослављене глумице и љубавнице краља Чарлса II. Овакав пробој ка врху друштвене лествице није био типичан за глумице, али је био пожељан и инспиративан за многе жене да се определе за глумачку професију и тако покушају да се издигну изнад ограничених могућности које су имале пред собом.

Од тренутка када је прва жена закорачила на сцену позоришта, на глумице се превасходно гледало као на сексуалне објекте, постављене у арену како би „голицале“ публику. Иронично, увођење професионалних глумица у почетку је било с намером да се подигне морални статус позоришта, а не да се уруши. Сматрало се да је облачење мушкараца у женске костиме неприлично и грешно. Међутим, само је једна четвртина глумица водила друштвено прихватљив живот.

С новом праксом, позоришта су добила већу зараду, а моралност се није превише рачунала. Глумице су служиле као сексуални мамац и било је дозвољено да их мушкарци посећују изван сцене. Посматрање обнажених глумица како се пресвлаче у гардеробама било је подједнако занимљиво као и сама представа, па је чак наплаћиван и улаз у гардеробе. У њима се посетиоци уопште нису узбуђивали због драме која се дешавала на сцени. Сексуално искоришћавање је било део глумичиног искуства на сцени, као што је то било и изван сцене.

Већина љубитеља позоришта је сумњала да глумице могу да испуне високе стандарде сценског наступа као што су то чинили глумци. Директори позоришта су због тога третирали глумице као сценску декорацију, настојећи да пронађу што више начина како би разголитили женска тела и омогућили публици што више забаве. Записи о глумицама сведоче да су оне биле познате „због свог талента и својих ногу“. Женске атрибуте је истицао дубоки деколте изазовног савременог костима.

Мада су биле под контролом управника, писаца и заштитника, прве глумице су удахнуле нови живот у позориште. У патријархалном свету мушкарци су држали све позиције власти и ауторитета: они су били власници зграда и управљали су постављањем комада. Како је растао јавни интерес према извођачима, одређени број глумица је задобио нови моћни артикал на диспозицији – славу. Глумице су придобијале наклоност публике и на тај начин постале селебрити. Такве глумице су, прикривајући „тамна“ места у биографији, вешто неговале своју репутацију и биле прихваћене у високом друштву.

Једна од највећих била је Сара Бернар, која је развијала имиџ мистериозног и егзотичног аутсајдера. Она је спавала у мртвачком сандуку и намерно подстицала гласине о свом ексцентричном понашању, у које је спадала и прича да истовремено води љубав и учи текст нове улоге. Током 1899. године, када се успоставила као потврђена глумица и директорка позоришта, донела је одлуку да одигра Хамлета. Њена представа Шекспировог Хамлета је била муњевити успех и с њом је приређивала бројне турнеје широм Европе и Америке.

Насупрот „меланхоличне“ интерпретације која је била у енглеској традицији, Хамлет Саре Бернар је био младалачки борбен и пун снаге. Она је изјављивала да је присталија за ту улогу од било ког мушкарца, јер „младић од двадесет година не може да разуме филозофију Хамлета, док старији глумци не личе на младића, нити имају увежбану прилагодљивост жене која може да комбинује лакоћу бремена младости са зрелим мислима“.

Критика се, међутим, није слагала са овим премисама. Многи су приметили да Бернарова, као и глумице које је инспирисала, није у стању да разуме мушке мотиве и емоције. Како је столеће напредовало, све више експерименталних представа је настајало поред традиционалних.

Данска глумица Аста Нилсен је понудила једну од првих родно „увијених“ интерпретација у немом филму Хамлет из 1921.

Следећи теорију коју је поставио Едвард Вининг у својој књизи Мистерије Хамлета, Нилсенова је играла Хамлета као девојку коју су подизали као дечака са циљем да одрже породичну лозу.

Док је Винингово објашњење настајало на викторијанској премиси да личност која изражава толико немужевних својстава не може стварно бити мушкарац, наступ Нилсенове је узео други правац, указујући на вештачку природу родних улога.

Хамлет кога је донела Аста Нилсен био је изврстан у мушким дисциплинама, какво је мачевање, али је показивао женску чежњивост у присуству Хорација, своје тајне љубави. Упркос контоверзним премисама, овај Хамлет је имао феноменалан успех на благајнама и доспео је до најшире публике. У годинама које су следиле, Аста Нилсен је налазила следбенике захваљујући свом андрогином изгледу, а због поигравања са родним ограничењима.

Глумачки позив за жене у Србији крајем XIX и почетком XX века није био професија на коју се гледало благонаклоно. Међутим, оно што је најважније, после дугог и мукотрпног пута, жена је на сцени стекла иста права и могућности као њен мушки еквивалент.

Припремајући ТВ серијал "Народно позориште у 10 чинова", епизоду "Првакиње" посветили смо Вели Нигриновој и Зорки Тодосић, првакињама Народног позоришта у Београду.