Какво друштво, таква и литература – 25 најутицајнијих књига за седам деценија

Свидело се неком то или не: наше друштво и даље живи у, ако не у прошлости, а онда у живој корелацији с њом. Андрић је, као и обично, то дефинисао на најбољи начин тврдњом да прошлост, садашњост и будућност за њега – а ваљда помало и за све нас – представљају једно бескрајно време.

Лингвисти би казали да је то стога што словенски језици представљају индо-европске језике најближе оригиналном узорку који стоји у основи већине европских језика, са и даље најразвијенијим коњугационим системом и лексици која се у основним речима једног језика (бројеви, личне заменице и слично) најмање удаљила од почетних узора.

Ово значи да смо можда тврђи на промене и с јаснијим осећајем за повест, али оставимо сад по страни лингвистику.

О књижевности бих овом приликом, и то оној која је на српском језику писана у последњих седамдесет година. Какво друштво, таква и литература.

За ову прилику треба се сетити двадесет пет књига које су оставиле најдубљи утисак у историји наше књижевности за последњих седам деценија.

И премда признајем да је овај избор неку књигу вероватно неправедно заборавио, а другу без права у тај круг можда ставио - мора се доћи до недвосмисленог закључка, до којег може лако доћи сваки образованији проучавалац наше књижевности - да су историјски роман или прича окосница писања на српском језику.

Били. Остали. И по свему биће, шта год се о томе писало или како год се проскрибовало.

Дакле погледајмо само тај низ.

Најпре историјске књиге - међу којима дакако доминирају романи - који немају никакву или готово никакву спону са садашњошћу коју је у то време живео њихов писац (размак између пишчеве стварности и догађаја у књизи од најмање тридесет година, па до неколико векова) -
Андрићева "Проклета Авлија", Селимовићев "Дервиш и смрт", Кишова: "Гробница за Бориса Давидовича", Андрићев "Омерпаша Латас", Павићев "Хазарски речник", "Лагум" и "Дорћол" Светлане Велмар-Јанковић, Петковићев роман "Судбина и коментари" и Пишталов роман "Тесла, портрет међу маскама".

Ту смо већ на девет кључних књига за српску књижевност.

Хајдемо даље: још десет незаобилазних књига које су само уводом или неком, у основи мотивском реперкусијом везани за стварност, а уствари су историјске књиге.

Ћосићеви "Корени", Давичова "Песма", Селимовићева "Тврђава", Тишмина "Употреба човека", Кишова "Енциклопедија мртвих" (само уводна прича има везу са пишчевом стварношћу), "Роман о Лондону" Милоша Црњанског, Пекићево "Златно руно", Селенићеви "Очеви и оци", Константиновићева "Декартова смрт" и Петровићева "Опсада цркве Светог спаса".

Сада смо на деветнаест од двадесет пет наслова. Следе оне књиге које претежније "живе" у реалности, иако ни оне нису без реперкусија ка прошлости.

То је "свега" шест романа који би се сматрали незаобилазним за српску литературу.

Селимовићев "Круг", Селенићеви "Пријатељи са Косанчићевог венца 7", Тишмина "Књига о Бламу", Албахаријев "Цинк", Басарина "Фама о бициклистима", и Великићев "Руски прозор".

Укратко речено, у последњих седамдесет година деветнаест од двадесет пет најутицајнијих књига на српском језику у вези су са прошлошћу. Ово чини 76 одсто свих најутицајнијих српских књига.

Ко онда да каже да претежно не живимо или снажно не негујемо везе са прошлошћу? Свиђа вам се ово или не? Желели бисте то да промените?

Одмах седите и пишите роман инспирисан садашњошћу. Можда њиме промените следећих 70 година, али прошлих седамдесет сигурно нећете.