Короно, ја сам ти проверени негативац

"Ово је епски вирус, тако нешто није виђено у досадашњој историји коју човечанство памти и сигуран сам да ће се о том вирусу причати у наредних неколико стотина година", рекао ми је на молу марине у Копру, пре пар седмица, др Срђан Лукић, специјалиста пулмолог из Крагујевца који ради у болници у оближњој Изоли.

И Срђан је засигурно у праву. Овај вирус и болест коју изазива, биће помињан у наредних неколико векова као што ми помињемо шпанску грозницу, мале и велике богиње или кугу.

Ову последњу изазива бактерија. И то је на неки начин застрашујуће, али се у неку руку може посматрати и као привилегија живота - да људско биће присуствује једној од историјских тачака прекретница које ће свакако на одређени начин променити свет.

Нажалост, ми у региону смо имали ту несрећу да више пута присуствујемо стварању историје у њеном најбруталнијем појављивању и као и после сваке несреће, многи су изашли јачи и паметнији.

Можда најбоље од сваког описа нашег човека одговара меме на коме је део сцене из једног новијег филма када јунак који је претходно чудом успео да избегне вешала иако му је омча већ била намакнута око врата, други пут у истој ситуацији гледа човека на вешалима до себе како се презнојава у страху и пита га шеретски: Први пут, а? Виспрен текст испод мемеа каже: ‘'Екс Југославија док се свет распада.''

Закључак је да ће ово проћи кад тад. По свему судећи, захваљујући све више вакцина које показују спремност да га зауставе, неће дочекати други рођендан и моћи ћемо већ на лето где год пожелимо да путујемо и славимо шта год желимо и у ком год броју то желимо.

Али, то такође значи да већ негде долазимо до оног момента који се зове ‘'свођење рачуна''.

И кад се ово заврши, сабираће се углавном минуси. Колико смо људи изгубили, колико послова је пропало, колико смо дужни, колико ће нам требати да се опоравимо. То су све минуси.

Ипак, привилегија присуствовања стварању историје је и то да њени хроничари, а то су одвајкада били новинари, звали се они тада тако или другачије, могу да забележе и лепе ствари које човечанство изроди унутар велике кризе.

Ово су неке моје белешке и волео бих да инспиришу сваког да потражи у свом сећању неке лепе ствари које су се десиле у претходних неколико месеци.

Да по томе памти ‘корону', а не по свим другим гадним стварима. Верујем да ће помоћи и психичком здрављу које морамо да одржимо свежим и стабилним све до доласка поменуте вакцине у наше крајеве. Елем, следи списак добрих ствари за које је заслужна ‘корона':

Много више времена за породицу

У то убрајам најужу као и ширу породицу. Време за телефонске разговоре, видео конференције са блиским рођацима. Све у свему - повратак бази.

Много више времена за себе

У спринту за који мислимо да нас је на то натерало време не стигнемо да се одморимо. Да погледамо себе у огледалу и приметимо колико смо остарили откад смо прошли пут са пажњом гледали у свој одраз. Вероватно пре много година када смо се спремали за сусрете са првим, другим или трећим љубавима.

У међувремену су дошли послови, бриге и обавезе. Балканци су већим делом такви, гледаће друге и за друге, а себе углавном неће стићи да погледају. Сад су имали прилику. И да виде боре и да виде места где више нема косе. Да упознају тог новог себе и да се запитају како му могу угодити, помоћи да се осећа боље у овом делу живота.

Подсећање на тежину речи

Брз живот - брза обећања. Многа се не испуне. Углавном она за сусрете са блиским људима. Кафа ове недеље, пиће оне недеље. Колико сам их отказао. Колико ми је било отказано.

Корона нас је научила да ценимо време, поготово заједничко. Да заглављени у различитим земљама са затвореним границама и без шансе да се видимо са пријатељима будемо сретни и за то мало минута на видео позиву. Да кад смо се коначно видели схватимо да то што имамо нема валуту која би одредила тежину пријатељства.

Осећање поноса које је било толико јако поприличан број пута

Пре свега на лекаре, сестре и све друге раднике у здравству укључујући и возаче, хигијеничаре, електричаре и домаре. Све оне који су ризиковали да донесу вирус право кући, а неки га нажалост и донели.

То су херојске ствари оног малог човека који за то само каже да му је посао. Можда на посебан начин сам поносан на Крагујевчане који су потрчали у Нови Пазар ономад. Па на оне који су се вратили из иностранства да помогну. То су велике ствари. Огромне.

Имунитет крда, али не на корону

Већ на неправду да лек за дете може да кошта три милиона нечега, макар то биле и паре из монопола. И да онда као резултат и одговор ‘крда' стигне рекордно брзо прикупљање новца за једно, па за друго, па за треће дете.

У време када људи губе посао или живе на минималцу. Та способност да се народ сабере око тако битних ствари је нешто по чему ћу пре да памтим ‘корону' него по неким другим лошим стварима.

Да стварно мислим то што питам

Да кад неког сретнем и питам ‘како си' то заиста и мислим. Да пажљиво саслушам одговор до краја. Да знам да кад мене неко то пита вероватно заиста и мисли то што пита и да са пажњом слуша одговор.

‘Како си' је пре короне било питање јефтиније од ‘колико је сати'. Сада, мало више размишљамо о томе како смо и то никако не може да буде лоша ствар.

Враћена у употребу давно заборављена реч пристојност

Негде смо је извукли из буџака и почели да поново употребљавамо, углавном описујући оне који не носе маске. Па је тако за ове или оне појаве речено да су непристојне.

Супротно од тога, они који су се понашали како друштвене норме налажу су могли да дозволе себи луксуз који ништа не кошта, а то је да се осећају пристојно. Да виде да је то леп осећај који уме да шприцне коју дозу допамина или ендорфина у крвоток и учини да се човек осети лепо и срећно.

Опет, само зато што је пристојан.

Опет - без неког већег напрезања или трошења новца. Пристојност је џабе, а непристојност уме много да кошта.

За крај, у роману Куга Албера Камија, када доктора Ријуа питају како се изборити са кугом он каже: Пристојношћу. Можда изгледа као сулуда идеја, али једини начин да се победи куга је пристојношћу.

Шта је преостало

Имамо још мало времена да научимо од Короне. Ушли смо дубоко у друго полувреме утакмице и уз много грубих стартова, нефер суђења ипак побеђујемо као човечанство. Сад су они моменти да се остане сабран и текма приведе крају, уради евентуално нека лепа финта за публику и баци поглед на трибине.

Дрес после утакмице и сећање на њу ћемо сачувати за унуке. Јер доћи ће нове генерације којима желимо да испричамо лепе ствари које је народ учинио за време ове песте.