Грци српским сузама (не) верују

Не тако давно у овој колумни писао сам о традиционалном разумевању Срба и Грка и међусобној сличности. Ових дана све је на проби: читаво лето жуђена Грчка затворена је за Србе, а тако (не)ће остати и данас када се овај текст објављује на порталу РТС.

У случају коначног затварања хеленског мора за Србе ове године, најављене су демонстрације и чак блокада грчке амбасаде у Београду. И сам помишљам да се појавим на њима и да гласно – као неки бркати Грк, на грчком језику – искажем своје негодовање.

Политика је гадна ствар. Мора да одобри оно што се у обичном животу не би; мора да забрани оно што ни по чему не треба забрањивати. Са изузетком петнаест грозничавих дана јуна, Срби ове године нису видели Егејско и Јонско море.

И ако је за забрану уласка у јулу и августу још и било смисла, у септембру смо већ увелико жртве својих суседа којима се није могао забранити улазак, а који су изгледа прелили велики број заражених преко границе Грчке, највише на Пелопонез и у Солунску регију.

И сада се нама не дозвољава улазак. Погоршаћемо епидемиолошко стање; неки Грци чак на Инстаграму пишу како им је обала без Срба много чистија...

Да ли се све ово уклапа у слику о традиционалном пријатељству Срба и Грка? Парадоксално: уклапа се.

Мање је знано да је највеће пријатељство између Срба и Крфљана од 1916. до 1918. године започело бурним негодовањем тамошњег становништва. Када се поворка скелета и живих мртвака напокон нашла на албанској обали у фебруару 1916., савезници су почели да размишљају где сместити остатке те разбијене војске. Нико испрва није те јаднике хтео да прими.

Ни грчко копно, ни грчка острва.

Британци су напослетку одабрали Крф и буквално извршили инвазију на то острво да би стишали бес локалног становништва. Остатак је већ више знан. Грци су видели јадне људе, кренула им је суза низ горштачко лице, па се све на крају завршило орођавањем, удајом грчких девојака за српске момке који "тамо далеко" нису оставили жене и пород и изградњом једног мита о нераскидивом пријатељству које живи до данас.

И, ево, дошло је данас. Хиљаде српских туриста поново личе на поворку изгладнелих несрећних душа које чезну за грчким морем као њихови прадедови, а тврда срца наше браће не дају им ни грчко копно, ни грчка острва.

Може ли се ова неправедна одлука променити? Историја каже да може. Економија каже да мора. Из удружења наших туристичких агенција кажу да је наш велики новац заробљен у грчким хотелима и апартманима и да би само последњих двадесет дана сезоне донекле могло да га врати. Али економија, или како Грци кажи "ојкономиа", ове године није пресудна. 

Све је отишло доврага, па би враћање дуга у једном малом сегменту туризма слабо помогло и једнима и другима. Људи мисле да Грци треба да чују њихов глас, и у праву су.

Грци српским сузама верују само када их виде на српском образу.